Ponekad u literaturi i na kupljenim filmovima ili čak svetlosnim izvorima imamo informaciju o kvalitetu svetla ili senzibilizaciji izraženu u kelvinima. To je oznaka temperature svetlosti koja nam govori o čistoći bele svetlosti, od­nosno o zastupljenosti osnovnih boja u beloj. 5600K je temperatura dnevnog svetla u podne i tu su sve boje relativno jednako zastupljene. 9000K je svetlost neba i ona ima izraženiju plavu boju od ostalih, a oko 2800K je kućna sijalica i ona ima izraženiju žutu i crvenu.

Kao što smo rekli, naše oko će prirodno automatski da kompenzuje te razlike unutar svetlosnih izvora, ali digitalni aparat ili film neće. Kod filma, ako je osetljiv na dnevno svetio ili 5600K, za adekvatne rezultate moramo fotografije praviti u tim uslovima, dakle napolju pod dejstvom dnevnog svetla. Pošto blic na aparatu ima istu temperaturu svetla i on je adekvatan za takav film. Ukoliko bismo imali nameru da slikamo pri svetlosti sijalice, onda bi trebalo da kupimo film osetljiv na veštačko svetio. Ti filmovi se obeležavaju kao Tungsten ili 3200K. Ako bismo film za dnevno svetio eksponirali u uslovima kućne sijalice, cela fotografija bi nam postala žućkasto crvenkasta. Dakle, ne samo što bi bela boja na fotografiji postala žućkasta već bi i sve ostale boje imale tu primesu u sebi. Taj rezultat može imati zanimljiv i topao estetski efekat, ali svakako neće biti odraz real­nosti i njena verna reprodukcija.

Kod digitalih aparata postoji više načina podešavanja balansa belog: mo­žemo staviti predefinisane vrednosti (preset), zatim možemo kod nekih aparata sami podesiti beli balans (WB) ili uključiti auto opciju. Predefinisane vrednosti su uglavnom slikovito obeležene, pa tako imamo nacrtano sunce, oblake, kućnu sijalicu ili neonsku cev (nekad u varijantama cool i warm). Kod podešavanja WB izabraćemo one vrednosti koje odgovaraju uslovima snimanja i fotografija će biti u redu. Međutim, šta se dešava ako izaberemo opciju auto? Pošto naš fotoaparat ne zna u kojim svetlosnim uslovima mi radimo i kakve sve izvore svetla koristimo, on je dizajniran tako što će tražiti najsvetliji deo u našem kadru i proglasiće ga za nešto belo. Zatim će na osnovu te informacije znati koliko je koje boje zastupljeno u toj beloj i proračunaće koliko koje boje treba sam da doda kako bi sve boje bile proporcionalno zastupljene, kako bi ta bela i nama izgledala belo. Na primer, ako smo u sobi koja je osvetljena običnom sijalicom i imamo beli zid u kadru, on će biti blago žućkast, jer sijalica ima izraženu žutu komponentu u svom spektru. Tada će aparat prepoznati zid kao najsvetliji momenat u kadru i proglasiće ga za referentnu belu. Pošto zid za fotoaparat nije beo zbog svetlosti sijalice, on će sam da doda plavu boju koja je komplementarna boja žutoj i na taj način postići će ravnomernu prisutnost svih boja kako bi taj zid izgledao beo. Na našu sreću, u ovoj situaciji stvar će biti urađena kako treba, jer zid i jeste beo, pa kad ga aparat takvim i napravi onda smo dobili realan rezul­tat. Međutim, šta se dešava u situaciji kada u kadru ne postoji ništa belo? Naš aparat će po pravilu da pronađe najsvetliji deo i proglasiće ga belim, a pošto nemamo ništa belo u kadru, on će pogrešnu partiju slike napraviti be-lom iako ona nigde ne postoji. Tako će u stvari sve boje biti poremećene. Ti­pičan primer je neki pejzaž sa travom i plavim nebom, bez oblaka. Ovde će aparat nebo prepoznati kao najsvetlije i pošto je ono plavo aparat će dodavati veštački žutu kako bi učinio da nebo bude belo. Time će u velikoj meri po­remetiti zelenu travu dodavanjem žute koja travi ni ne treba, a sve zbog neba. Na kraju ćemo dobiti belo nebo ume-sto plavog i zelenkasto žućkastu travu umesto normalne zelene. Da je bilo oblaka, onda bi aparat napravio dobar rezultat, jer bi nešto belo, u ovom slučaju oblake, proglasio belim kao što i jesu u stvarnosti.

Iz ovoga se može lako zaključiti da balans belog ne služi samo za ispravnu reprodukciju bele boje u sceni već i za ispravnu reprodukciju svih boja, a u zavisnosti od tipa osvetljenja koje koristimo. Prosečna scena u sebi najčešće sadrži neku belu partiju pa će naš aparat sa uključenim automatskim podešavanjem WB napraviti adekvatan snimak. No, kada to nije slučaj, onda će pogrešiti i dati neprirodne rezultate. Ukoliko imate opciju manuelnog podešavanja, možete je koristiti tako što ćete aparat uperiti u neku belu površinu površinu ili neutralno sivu i pritisnuti dugme za podešavanje balansa belog. Posle toga sve što fotografišete pod tim svetlosnim uslovima imaće adekvatne rezultate sa stanovišta boje. Manuelno podešavanje je naročito pogodno za neodređene uslove kada se mešaju dnevno i veštačko osvetljenje ili kada nema bele u kadru, a izvor nije po­znat po svom bojenom sastavu (kao na primer neon, koji može biti u više varijanti, a najčešće ima izraženu zelenu). Na kraju, treba reći da postoji mogućnost da i pored bele u kadru aparat ne podesi adekvatan balans. Primer je ekstremni izvor svetla, recimo potpuno crvene boje ili neke druge izrazito definisane boje.

Nadam se da sam vam pomogao u razumevanju ovog fenomena kao i u postupku i pri podešavanju aparata za kvalitetnije, ili bolje reći realističnije rezultate. Podrazumeva se da bi najbolje bilo da i sami svojim aparatom eksperimentišete po ovom pitanju. Poznavanje principa fotografije je od ključnog značaja za kvalitet, ali nije dovoljno. Informacija zajedno sa praksom i onim neuhvatljivim kreativnim impulsom daje prave rezultate, tako da se ponekad upravo mimoilaženjem pravila postiže efektivnost.