Mnogi smatraju da su hrišćani arogantni, uskogrudi i fanatični zato što smatraju da jedini put do Boga mora biti preko Isusa iz Nazareta. U doba verskog pluralizma i tolerancije, ova isključiva tvrdnja je politički nekorektna, ona je verbalni šamar drugim sistemima verovanja. Pluralista Rozmari Redford Ruter nazvala je to „apsurdnim religijskim šovinizmom“, [Vidi: John Hick i Paul F. Knitter, ur. The Myth od Christian Uniqueness, London, SCM Press, 1987, str. 141. citirano u Paul Copan, True for You, But Not for Me, Minneapolis, Minn., Bethany House, 1998, str.78.] dok je jedan rabin to nazvao „duhovnom diktaturom” koja podstiče neku vrstu samozadovoljstva i superiornosti, što može da dovede do mržnje i nasilja prema ljudima koji drugačije veruju.
Pristup koji je izrazio indijski filozof Svami Vivekenanda danas je svakako mnogo prihvatljiviji: „Mi [hindusi] priznajemo da su sve religije istinite“, rekao je na Svetskoj skupštini religija 1893. Pravi je greh, rekao je, nazvati drugoga grešnikom. [Citirano u Paul Copan, True for You But Not for Me, str. 34.]
Takva tolerancija i slobodoumnost odgovara našoj sadašnjoj kulturi relativizma, gde se nikakva „činjenica” ne smatra univerzalno istinitom u svim vremenima, na svakom mestu, za sve ljude i u svim kulturama. Zaista, danas gotovo dve trećine Amerikanaca poriču da postoji apsolutna istina. [Ravi Zacharias, Can Man Live Without God, Nashville, Tenn., Work, 1994, iz uvoda Charlesa Colsona, ix.]
Čarls Templton je nazvao „nepodnošljivom drskošću“ [Charles Templeton, Farewell to God, str. 27.] to što Biblija tvrdi da osim Isusa „nema nijednog drugog imena pod nebom danog ljudima kojim se možemo spasti“. [Dela apostolska 4:12.] Templton je dodao:
Hrišćani predstavljaju malobrojni deo sveta. Otprilike četiri od petoro ljudi na zemlji veruje u druge bogove, a ne u hrišćanskog Boga. Više od pet milijardi ljudi duboko poštuje više od tri stotine bogova. Ako tu uključimo animiste ili plemenske religije, taj broj se povećava na više od tri hiljade (bogova). Treba li da verujemo da su jedino hrišćani u pravu? [Charles Templeton, Farewell to God, str. 27.]
Uprkos Templtonovom jadnom pokušaju da proceni broj bogova kojima se ljudi klanjaju, njegova napomena stoji. Isključivost Isusove tvrdnje danas predstavlja jednu od najvećih prepreka onima koji tragaju za istinom.
INTERVJU: DR RAVI ZAKARAJAS
Zakarajas se obrazovao na Trinity Evangelical Divinity School gde je postao magistar teologije; on je i vanredni profesor na Kembridžu. Dobio je počasnu doktorsku diplomu iz teologije na fakultetu Hauton i fakultetu i biblijskoj školi Tindejl, kao i diplomu doktora pravnih nauka na fakultetu Ozburi. Bio je profesor evangelizacije i savremene misli u teološkoj školi Alajens.
Zakarajas sada vodi svoju vlastitu međunarodnu organizaciju, s kancelarijama u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Indiji i Engleskoj. On i njegova žena Margaret imaju troje dece.
„Zar nije veoma oholo od hrišćana kada tvrde da je Isus jedini put do Boga? Zašto hrišćani misle da opravdano mogu tvrditi da su jedino oni u pravu, a da svi ostali greše?“
„Li, ovo pitanje slušam veoma često, naročito na Istoku“, rekao je. Glas mu je bio živahan, a pogled iskren i zabrinut. „Najpre nastojim da odgovorim na dezinformaciju u ovom pitanju.“
„Dezinformaciju“, upitao sam. „Koju?“
„Prvo“, rekao je, „važno je shvatiti da hrišćanstvo nije jedina isključiva religija. Na primer, muslimani su radikalno isključivi – ne samo teološki nego i lingvistički. Muslimani veruju da je jedinstveno, dovoljno savršeno čudo islama Kuran. Međutim, oni kažu da se to jedino može videti kad se Kuran čita na arapskom jeziku, i da je svaki prevod Kurana skrnavljenje. Nije dovoljno samo osnovno znanje arapskog, već temeljito poznavanje tog jezika.
Budizam je nastao kad je Gautama Buda odbacio dve fundamentalne tvrdnje hinduizma – vrhovni autoritet Veda, što su njihovi sveti spisi, i kastinski sistem. Sam hinduizam je potpuno beskompromisan kad se radi o dva ili tri pitanja: zakon karme, što je zakon moralnog uzroka i posledice, tako da je svako rođenje zapravo ponovno rođenje koje predstavlja ispaštanje zbog onog lošeg što je učinjeno u pethodnom životu; autoritet Veda i reinkarnacija.“
„Sikizam je nastao usled neslaganja s hinduizmom i budizmom. Zatim postoje ateisti – oni odbacuju gledišta onih koji veruju u boga. Čak i bahaizam, koji tvrdi da obuhvata sve religije, ipak isključuje one koji su isključivi! Zato izjava da su hrišćani oholi jer tvrde da su isključivi zanemaruje činjenicu da to čini svaka velika religija. Zato, kada ljudi govore o oholosti hrišćanstva, to sigurno nije logičan zaključak.“
„Poricati isključivost istine znači izneti tvrdnju koja zahteva da se smatra istinitom; zar to takođe nije oholo? To je efekat bumeranga o kom onaj koji optužuje uopšte ne razmišlja. Jasna implikacija Isusove izjave da je on jedini put, istina i život na prvom mestu jeste da je istina apsolutna, i drugo, da se istina može upoznati. Njegova tvrdnja o isključivosti kategorično znači da sve što je suprotno onome što on kaže jeste po definiciji pogrešno.“
„Jedno je kad hrišćani samo veruju u to“, rekao sam. „Sasvim je drugo prenositi tu poruku drugima, a ne zvučati nadmeno ili superiorno. Međutim, hrišćani često nastupaju upravo tako.“
Zakarajas je uzdahnuo. Bila je to optužba koju je veoma često slušao. „Da, ako istina nije prožeta ljubavlju, onda onaj koji tu istinu prenosi postaje omražen, a istina odbojna“, rekao je. „Pošto sam odrastao u Indiji i pošto sam imao prijatelje među hindusima, muslimanima, budistima i sikima, mogu da razumem njihove kritike. Hrišćani moraju da objasne neke svoje postupke u istoriji. Nasilje, antagonizam i neprijateljsko ponašanje suprotno je Hristovoj ljubavi. Ne možemo prenositi Hristovu ljubav na neljubazan način.“
ŠTA JE S ONIMA KOJI NISU ČULI?
„Zar nije nepravedno osuditi one koji nikad nisu čuli za Isusa i koji su sledili versku tradiciju svojih predaka”, upitao sam.
„Biblija pre svega kaže da niko ne može doći Bogu osim preko Isusa Hrista i njegovih zasluga. Ova cena je bila potrebna: smrt na krstu na kome je Hristos, kao naš zamenik, platio kaznu koju smo morali da platimo. Neki ljudi su rođeni u jednoj ili drugoj kulturi, ali apostol Pavle je rekao Atinjanima nešto veoma zanimljivo o tome.
„On je takođe učinio da sav ljudski rod potiče od jednog čoveka i da se nastani po svoj zemlji, postavio je određena vremena i granice njihovog nastanjivanja, da traže Boga – ne bi li ga kako napipali i našli, pošto on nije tako daleko ni od jednog od nas.” [Dela apostolska 17:26-27.]
Skinuvši naočare, Zakarajas me je pogledao. „Ovo je važno”, rekao je, „zato što Pavle ukazuje na to da postoji suvereni Božiji plan za sve ljude, prema kome je svakoj osobi određeno mesto rođenja. Bog zna gde ćemo biti rođeni i vaspitani i vodi nas u okolnosti u kojima možemo da ga tražimo. Jasno nam je rečeno da gde god da živimo – bez obzira na kulturu, bez obzira na narod – on je blizu svakoga od nas. Svako uvek može pasti ničice i zavapiti: ‘Bože, pomozi mi.’ Ako se to dogodi, postoje načini da Bog pomogne i oni su izvan našeg poimanja.”
„Na primer?”
„Na primer, može poslati nekoga ko će im objaviti evanđelje. Dozvolite mi da vam ispričam šta se desilo jednoj muslimanki koja je radila u veoma poznatoj instituciji u svojoj zemlji. Rekla mi je da je na kraju radnog dana izašla iz kancelarije i da je bila vrlo nesrećna. Dok je hodala, gunđala je: ‘Ne znam zašto sam tako prazna’, a onda je iznenada rekla: ‘Isuse, možeš li da mi pomogneš?’ Zaustavila se na trotoaru i upitala se: ‘Zašto sam izgovorila ovo ime?’ Ta žena je na kraju postala hrišćanka.”
„U njenom slučaju mislim da je Bog video da srce žudi za njim ali nije znala kako da ga nađe. Mislim da je Bog porušio sve prepreke u njenom okruženju jer je ona tražeći ga već porušila prepreke u svom životu. Znači, Bog u svakoj kulturi može pronaći onoga ko želi da ga upozna.”
Pokušao sam da sažmem njegovu misao. „Želite da kažete da bez obzira na to gde osoba živi, bez obzira na kulturu u kojoj živi, svako ko se odazove onom što razume i iskreno zatraži Boga, on će mu na neki način pružiti priliku da ga pronađe?”
Dok sam govorio, Zakarajas je pažljivo odmeravao moje reči. „Verujem da je tako”, odgovorio je. „Moramo biti veoma pažljivi kad govorimo o ovome, ali verujem da će Bog osobi koja ga iskreno i istinski traži pružiti priliku da o njemu i čuje. Da se ta osoba nije odazvala Bogu u okolnostima u kojima se nalazila, ona možda ne bi čula o njemu.”
„Smatrate da je količina informacija koju ljudi treba da imaju o Hristu veoma različita?”
„Da, mislim da je tako.”
„Šta malo dete zna o svojoj mami? Zna da ga ona hrani, presvlači, grli i ljubi – zato mora da je prijatelj. Dete ne poznaje svoju majku onako dobro kao što će je poznavati kad bude imalo osamnaest godina. Ali dovoljno je poznaje da je može voleti. Isto tako, verujem da postoje različiti nivoi poznavanja Boga.
„Biblija kaže: ‘Tražićete me i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim.’ [Knjiga proroka Jeremije 29:13] Razmislite o tome – to je zadivljujuće obećanje. Hrabrim ih da svoje srce i um dovedu u prijemčivo stanje i da marljivo istražuju biblijske istine. Za iskrenu osobu bez predrasuda ne bih rekao da može otići a da ne kaže da na svetu ne postoji ništa kao što je život s Bogom.”
„Putovao sam širom sveta. Pretražio sam svaki kutak. Nisam našao ništa što zadovoljava moj um, moje srce i duboku čežnju kao što to čini Isus. On ne samo da je put, istina i život, on je za mene ličan. On je moj put, moja istina i moj život – kao što može biti svakom ko ga traži.
„Zato zapamtite šta je Pavle rekao Atinjanima: ‘On nije daleko ni od jednog od nas.’”
Li Strobel, iz knjige “Dosije vera” |
