ćemo naći u sudbinama, okolnostima, putevima ukrštanja, okretanju globusa i nasumičnim ubadanjem prsta baš na Srbiju.
Kad sudbina umeša prste…
Ako se slučajno jednog dana nađete u delu zgrade Filološkog fakulteta u Beogradu, gde ćete oko sebe čuti engleske konstrukcije prevedene na srpski, reči samo u nominativu i poneko “ć” umesto „č“, definitivno se nalazite u Centru za srpski jezik. Nastava srpskog jezika za strance organizuje se od 1986. godine. Po rečima sekretara Centra, Jasmine Šević, kroz Centar godišnje prosečno prođe oko 150 ljudi, bilo stipendista bilo onih koje su različite životne okolnosti nanele u Srbiju. Osim ove jednogodišnje nastave organizovane za početni, srednji i viši stepen znanja, postoje i letnji kursevi u trajanju od tri meseca, za koje važi takođe velika zainteresovanost.
Na novoskovanom “srpsko-engleskom”, Marc Dalbos, ambiciozni 22-godišnjak iz Bordoa objašnjava mi kako je pun ideja za svoju budućnost, ali da ipak još uvek želi samo da uči. Posle završenog studiranja italijanskog i engleskog u Španiji, upisao je slavistiku u Parizu. I kako kaže: “Gde mogu srpski bolje da naučim ako ne u Srbiji!?”. Uz sve pohvale za nastavu na Filološkom, priznaje da ponekad oseća da na fakultetu vlada haos i da nekada čak nije siguran ni gde ima predavanja. Predavanja iz ruskog koja pohađa znatno mu olakšavaju učenje srpskog jezika i veruje da će bez problema položiti završni ispit koji ga očekuje na kraju školske godine na matičnom fakultetu. Šetnje po centru Beograda uvek rado menja šetnjom kraj Dunava zemunskim kejom – svojim novim, trenutnim domom od oktobra 2005. Sa neverovatno mnogo topline govori o tome. Kaže da kada ne uči u Narodnoj biblioteci, koja ga je oduševila mirom i radnom atmosferom, voli da pogleda dobar evropski film. I zna da se razbesni kada zbog nedovoljne informisanosti i nesnalaženja u Beogradu propusti dobru izložbu.
“Ja sam iz Niš”
Isabella Bonasia, komunikativna Italijanka, pričajući svoju priču o životu u Beogradu na tečnom srpskom, povremeno mi upućuje upitne poglede i zastajkuje čekajući da je možda ispravim. Ohrabrujem je da nastavi, jer posle tri godine studiranja srpskog uz portugalski i francuski u Italiji i pohađanja srednjeg nivoa srpskog za strance u Centru, ona zaista dobro govori naš jezik. Ona na to samo sramežljivo odgovara: “Ali ipak, moram još da učim. Padeži su mi najteži. Zato svima koje upoznajem odmah u šali kažem – Ja sam iz Niš!” Skromno objašnjava da kao stipendista naše vlade, sa besplatnim smeštajem u studentskom domu “Rifat”, ona jednostavno mora da bude zadovoljna. Zaista tako i deluje. Ljute je jedino dugo čekanje gradskog prevoza i nepostojanje zabrane za pušenje na javnom mestu. Priznaje da joj se nekoliko puta desilo da je izludi završavanje svakakve papirologije, ali eto, tada se bar osetila kao svaki drugi građanin Srbije. Sa ponosom prepričava kako se izborila da dobije studentsku povlasticu za prevoz posle brojnih poteškoća. Koliko god nostalgično da se oseća, veruje da će je post-diplomske studije, koje tek planira, zadržati u Srbiji malo duže od za sada planiranih godinu dana.
Temperamentna Kubanka, Lietty Martínez Menéndez, odmah nakon toplog osmeha i iskrenog “drago mi je” počinje da čavrlja o popularnim lokalnim kafićima, latino muzici i o tome kako je načula da će ova zima biti oštra. Posle završenog studiranja nemačkog jezika u Kubi, brzo je našla posao, a onda se ubrzo javila potreba za prevodiocima srpskog jezika. Ponuđenu šansu na radnom mestu je prihvatila, bez obzira što su roditelji, kako ona sama priznaje, bili malo zabrinuti stanjem u Srbiji. Od oktobra, 2004. boravi u Beogradu. Posle uspešno savladanog početnog nivoa srpskog jezika za strance, upisala je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Priznaje da joj ni malo nije lako i negoduje dvosemestralnom sistemu, pošto se totalno opusti kao i svi tešeći se činjenicom da je jun daleko. Padeži i lomljenje jezika pri izgovaranju “ć,č i dž” je najviše ometaju u komunikaciji. Kuba joj nedostaje, kao i porodica, ali osmeh sa lica joj ne nestaje. Ovde je prijatelji čine srećnom. Govori, sećajući se sa ushićenjem kako ih je sve zabrinula kada se razbolela i propustila nekoliko predavanja. “Ljudi su ovde slični ljudima sa Kube – temperamentni i uvek vole da…” Onda se iznenada ućutula i samo očima pokazala na kriglu piva. Namrgodi se pri pomisli na sneg, koji je prvi put u životu videla prošle zime u Srbiji.
Jednom se odrasta i svako bira način na koji to čini. Uvek je bilo i biće onih koji žive bez tabua, suludih predrasuda, željni izazova, smeli, kulturno drski i rešeni da kroz život idu neutabanim stazama. Recimo, strani studenti u nedovršenoj Srbiji. Rešili su da progovore na jednom više (ne)svestkom jeziku, izbore se sa reformama prilagođavanja Bolonjskoj deklaraciji i steknu potrebno stručno znanje. Ali ne samo to. Oni se ovde tako uče životu crpeći ono najbolje iz prilika koje su im ukazane s jednim jedinim ciljem – da budu i ostanu pobednici.
Milica Petrović, FPN
|
