Prvu godinu Matematičke gimnazije upisuje u Kosovskoj Kamenici, ali srednju školu završava u Smederevu, zbog izbijanja rata 1999. godine.Dalje obrazovanje stiče u Blacu, malom mestu na jugu Srbije, koje i ne pruža mnogo perspektiva za mlade ljude. Tu je pre roka završila Višu poslovnu školu. Danas je ponovo uspešan student, ovoga puta na Fakultetu bezbednosti u Beogradu, zaposlena je i veoma je plodan pisac. Život je nije milovao, pretrpela je velike nepravde ali, kako sama kaže, da svega toga nije bilo, ona ne bi bila takva kakva je danas. Gotovo niko ne bi ni pomislio da se iza tako nežnog i toplog lica, iza tako uspešne ličnosti krije teška životna priča, koju ona stoički podnosi.

VOX:: Zašto ste se odlučili za Višu poslovnu školu?
 
                   Za nju se nisam konkretno ja odlučila, već moji roditelji. Smatrali su da je to manje zlo za mene, jer sam najviše želela da upišem kriminalistiku. Moj otac je smatrao da nisam za to. Kao i svako poslušno dete, ja sam svoje roditelje poslušala. Osećala sam revolt i pretvorila to u neku svoju pobedu. Iz toga sam izvukla neke pozitivne stvari, što bi trebali da urade i drugi ljudi kada rade one stvari koje trenutno nisu po njihovoj volji. Čovek je samom sebi najpreči. Vremenom sam zavolela tu školu i smer za višeg inspektora carine, jer sam u tome pronašla jedan deo onoga što volim da radim, da pomažem ljudima. Uprkos svemu, uspela sam da je završim s visokom prosečnom ocenom i pre roka.

VOX::  Kako je izgledao vaš klasični radni dan?

                    Imala sam tri cimerke u sobi. Uz dobar dogovor, nas tri smo uvek uspevale da napravimo raspored kućnih obaveza, kojeg smo se striktno pridržavale. Učenje je trajalo oko sedamnaest časova dnevno, nad plamenom sveće, ali je bilo vremena i za šetnje, odmor. Smatram da treba napraviti granicu u životu i uočiti šta je trenutno najvažnije. Sve ispite smo spremale temeljno. Družile smo se najviše vikendom. Nedeljom smo obavezno odlazile u crkvu na liturgiju. Jednom mesečno smo, i to ako nam finansije dopuste, išle u bioskop ili u pozorište. Živele smo jako teško.

VOX::   Životne okolnosti su vas veoma rano odvojile od porodice. Kako ste sve to podneli?

                   Samo odvajanje od roditelja sam veoma teško podnela, jer sam jako vezana za njih, pogotovo za majku. Čovek preko noći sazri i postaje odgovorna osoba. Vremenom sam to prihvatila kao nešto što je moralo da se dogodi. Nisam dozvolila da me strahovi pobede.  Kasnije, kada me je život doveo u Beograd, teško mi je palo i to što sam morala da napustim rodnu grudu. To mi je i danas rak-rana, ali postoje načini na koje je ja lečim. Pažljivo čuvam i negujem svoje korene i običaje. Sve svoje boli lečim kroz pisanje, trudeći se da u svoja dela unesem sve one koji su živeli na Kosovu i Metohiji, kako njih i njihove životne priče ne bi nagrizao zub vremena.

VOX::   Nakon završetka Više poslovne škole, upisali ste Fakultet bezbednosti u Beogradu. Kada ste otkrili interesovanje za to?
 
                    Klice svega toga datiraju još iz detinjstva. Bila sam pozitivno nemirna, buntovna. Bilo je samo pitanje vremena kada ću taj san ostvariti. Kada su me kao malu pitali „Šta ćeš biti kada porasteš?“, uvek sam odgovarala „Policajac“. Ne volim nepravdu, licemerje. To sam, zapravo, ja. Izborom tog fakulteta osećam se veoma ispunjeno. Direktno sam upisala drugu godinu, jer su mi priznali ispite sa Više poslovne škole. Moj dotadašnji život je doprineo tome da se opredelim za taj životni poziv, da se borim za one kojima je potrebna pomoć. Želim da napredujem u tome, jer mislim da ima previše kvazipolitičara, kvazipatriota, kvaziistoričara i nacionalista koji danas kroje sudbine svih nas.          

                                  
VOX::   Pored fakultetskih obaveza, zaposleni ste i bavite se književnošću. Kako uspevate da uskladite sve te obaveze?

                      Cena takvog života je velika, ali čovek tada uspeva da nauči da više ceni svet oko sebe i ono što i sam uradi. Kada se osvrnem i pogledam rezultate iza sebe, jako sam zadovoljna, jer sav taj napor i toliko žrtvovanje mi prijaju.  Najbitnije je da postoji cilj i organizacija. Život bez cilja je besmislen. Takve stvari poredim sa alpinizmom; kada alpinista dospe na planinski vrh, onda je osvojio čitav svet, a samim tim je i njegov cilj ostvaren. Kada čovek dođe do toga, onda i njegov duševni mir postaje veći. Reči kao što su ''ne mogu'' i ''neću'' ne postoje u mom rečniku.

VOX::    Imate li uzore među piscima? Ukoliko ih imate, na koji način oni utiču na vaše stvaralaštvo?

                             Volim ruske pisce, a najviše Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Da budem preciznija, volim njegova dela, ali se trudim da ostvarim originalan stil pisanja. Pišem kao ja, Katarina Stanković. Danas svako može biti pisac. Mnogi od njih stvaraju po već ustaljenim modelima poznatih pisaca, što ne valja.

VOX::    Sklonost ka stvaranju književnih vrednosti pokazujete još u ranom detinjstvu. Šta vas je privuklo toj umetnosti?

                            Već u četvrtom razredu osnovne škole pročitala sam sva dela Milice Jakovljević Mirjam. U svako pročitano delo uopšte, unosila sam sebe kako bih uspela da razaznam piščevu poruku. Sve to je samo po sebi krenulo, shvatila sam da umem da iznesem emociju, što je odlika, danas malobrojnih, kvalitetnih pisaca. To je nešto što ne može da se nauči. Život me je u jednom trenutku jako ošamario, ostavljajući mi snažnu poruku da bukvalno preko noći moram da sazrim i odrastem kako bih opstala. U pisanju sam pronašla utočište. Dar za pisanje mi je kao Bogom dan, a smatram da sve što nam Svevišnji daruje treba da negujemo kako bismo bili uspešni i da mu, naravno, budemo zahvalni na tome.
 

VOX::   Vaš prvi roman „Mesto zločina“ dostigao je veliku čitanost i bio je nominovan za nagradu „Žensko pero“. Pokušajte da nam dočarate trenutak izlaska vaše knjige i kako ste se osećali kada ste saznali da je ušla u najuži izbor za pomenutu nagradu?
  
 
                       Bila sam jako srećna i ponosna na sebe, jer sam uspela da iznesem ono o čemu se ovde godinama ćuti. Mislim da takvu emociju, koju sam ja osetila tada, ni najbolji pisci ne mogu opisati. Istovremeno sam bila i veoma tužna, jer sam tek tada shvatila koliko se današnji pravi umetnici, pravi pisci, izuzetno malo cene. Sada, nažalost, svako može biti pisac u Srbiji, ali je svima njima cilj da budu najprodavaniji, dok im moral nije na prvom mestu. Shvatiće me oni ljudi koji su izdali samostalno knjige, kao i ja, bez ičije pomoći. Često se pitam da li su današnje knjige, koje kod nas inače važe za knjige „broj jedan“, zaista najkvalitetnije. Kada sam saznala da je knjiga u najužem izboru za nagradu koju dodeljuje „Politika Bazar“, bila sam najsrećnija na svetu najviše zbog toga što nisam završila Filološki fakultet, a uspela sam u tome. Ipak, to nisam očekivala. Bilo je mnogo konkurenata, negde oko sto prijavljenih naslova, a moja knjiga je ušla u najuži izbor pored mnogo poznatih imena, poput Mirjane Bobić – Mojsilović. Smatram da sam time položila test i da sam dobila motivaciju za dalji rad. Mnogo više mi znači kada neko od mojih čitalaca onako emotivno prepričava knjigu.
                                                                     

VOX::    Šta vas inspiriše?
                  
                          Istiniti događaji, nepravda, zaboravljeni ljudi, odnosno sve ono o čemu u Srbiji niko ne sme da govori. Svaka moja knjiga se bazira na tome. Svi opisani dogaćaji su delovi života ljudi čije reči danas niko u ovoj zemlji ne želi da čuje. Njihove doživljaje prenosim na papir, bez ublažavanja njihovih stvarnih osećanja. Mnogi ljudi danas zaboravljaju na tuđe tuge i boli.

VOX::    Kakvi su komentari čitalaca?

                   Na moje veliko zadovoljstvo, pozitivni. Dobijam i pohvale i kritike, što mi, naravno, pomaže u mom daljem usmeravanju i usavršavanju. Jako mi je bitno to da su ljudi shvatili poentu istinite priče koju sam iznela. Mislim da je knjiga pozitivno delovala na ljude, oni danas umeju da poklone osmeh drugima i da im ulepšaju dan.

VOX::    Uveliko radite na novom romanu. O čemu se u njemu radi?

                   Knjiga je pri kraju. Malo kasnim sa tim, zbog obaveza. U pitanju je, opet, politički triler, istinita priča o dva agenta koji su radili na Kosmetu tokom devedesetih godina dvadesetog veka. Noseći se sa bolnom činjenicom da će se ovaj deo Srbije otcepiti i pripojiti Albaniji, oni se bore protiv svih zala današnjeg kosovskog društva. Cilj je da se ne zaborave ljudi koji su bespotrebno položili  svoje živote,  a da se istovremeno ne veličaju ljudi koji su počinili nepravde ne samo u Srbiji, već i u čitavom svetu.

VOX::   Da možete, šta biste najradije promenili u svom životu, a šta biste ponovo uradili?

                    Ne bih ništa menjala, jer sam jako zadovoljna svojim životom.

VOX::    Kakvi su vaši dalji planovi i kakvo je, prema vašem mišljenju stanje u srpskoj i u svetskoj književnosti?

                         Moji dalji planovi su jednostavni: „Sledi svoje snove i slušaj svoje srce. Radi ono što voliš, teži ka tome da to i ostvariš. Budi hrabar i dosledan sebi.“ Želim da postanem specijalista za bezbednost u biološkom terorizmu i u informatici. Planiram da nastavim sa pisanjem, a tematika bi bila ista. Nisam zadovoljna stanjem u našoj današnjoj književnosti, vrlo je konfuzno, srlja u propast jer njime dominira veliki bezobrazluk, ali sam veliki optimista. Nadam se da će kvalitetni pisci uspeti da se izbore protiv tajkuna koji vladaju srpskom književnom mišlju. U Srbiji su popularne komercijalne knjige. Prema mojim razmišljanjima, uspeh je biti najčitaniji, a tu ne svrstavam sebe, bez ikakvih medijskih hajki.  U svetskoj književnosti stanje je mnogo bolje. Njihovi izdavači mnogo više ulažu u pisce koji stvaraju realne književne vrednosti i više slušaju glasove čitalaca. Naravno, i tu vlada komercijalizam. Malobrojni su pisci koji su danas u stanju da te svojim umećem navedu da provedeš sate i sate razmišljajući o njihovim književnim delima.

VOX::    Kako provodite slobodno vreme, čitate li knjige drugih pisaca i šta biste čitaocima od srca preporučili?

                      Nemam mnogo slobodnog vremena, ali uspevam da se posvetim prijateljima, koji su uvek tu za mene i zbog čega sam im ja jako zahvalna, kao i svim onim sitnicama koje mi pune baterije. Zaista uživam u svakom trenutku, u ukusu prve jutarnje kafe, u šetnjama po Adi Ciganliji, u društvu voljenih ljudi. Volim da čitam, kao što rekoh na početku intervjua, Dostojevskog, kao i „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa, roman koji podstiče na uspeh.

Vladislav Milanović, FPN