Ko je ovaj čovek? Uči kao da vlast ima, a ne kao književnici (Matej 7:28-29).
Nije napisao nijednu knjigu, niti oborio rekord. Nije pohađao koledž, niti se kandidovao za političku funkciju. Nije imao porodicu, a ni kuću. Nije činio stvari koje obično prate velike ljude, niti je imao preporuke osim sebe lično.
Je li to mesija (Jovan 4:29)?
Posednut je demonom i lud. Zašto ga slušate? (Jovan 10:20)
Niko nikada nije tako govorio (Jovan 7:46).
Da li ga vladari slede (Jovan 7:47)?
Hosana, blagosloven koji dolazi u Ime Gospodnje, Car Izrailja (Jovan 12:13).
Ali kad mu beše svega trideset i tri godine, plima javnog mnjenja okrenu se protiv njega i njegovih prijatelja, i svi ga odbaciše. Kada su ga uhapsili, gotovo svi mu okrenuše leđa.
Ovaj čovek podriva naciju i podbunjuje narod. (Luka 23:2, 5)
Bogohulio je, treba da umre.
Ne poznajem tog čoveka (Matej 26:72).
Raspnite ga!
Kakvo je zlo učinio? Ne nalazim nikakve krivice na njemu(Matej 27:23).
Raspnite ga!
Nakon suđenja, država ga je pogubila zajedno sa osuđenim lopovima. Samo zbog darežljivog prijatelja koji mu je ponudio sopstvenu grobnicu, imali su gde da ga sahrane.
Raspnite ga!
Spasavao je druge; nek sad spase sebe, ako je zaista Hristos! (Matej 27:42)
Rimljani su se kockali za njegovu odeću.
Sahranili su ga.
Sve ovo dogodilo se pre devetnaest vekova, a ipak je i danas vodeća figura ljudskog roda i konačni primer ljubavi. Nije preterano ako se kaže da sve vojske koje su ikada marširale, sve mornarice koje su ikada plovile, da svi vladari koji su ikada vladali, svi kraljevi koji su ikada postojali, da svi oni zajedno nisu uticali na čovekov život na zemlji u onolikoj meri u kojoj je uticao On.
Kakav kontrast!
Raspnite ga!
Ili
Niko nikada nije imao jači uticaj na tok istorije.
Kako je moguće odbaciti takvog čoveka? Šta je učinio da ih sve okrene protiv sebe? Zbog čega je osuđen? Tučen? Razapet?
Je li to zbog vina koje je napravio da ne bi propalo venčanje?
Je li zbog brojnih isceljenja nemoćnih?
Zbog hiljade ljudi koje je nahranio?
Ili zbog reči koje su ljudima pružile nadu i hrabrost da postupaju pravo?
Ko bi se otarasio takvog čoveka? Pa oslobađanje od fizičkog i psihičkog ropstva ne može biti razlog da se neko pogubi? Niti zato što je pogaženima život učinjen boljim? Sigurno nije mogao biti osuđen zbog toga što je poboljšao živote drugih.
A ipak, razapet je upravo zbog toga.
Da bismo shvatili zbog čega su Isusa odbacile i razapele jevrejske vođe, moramo malo bolje razumeti jevrejsku istoriju.
Kada je Bog izveo Jevreje iz egipatskog ropstva, zavetovali su mu se da nikada neće juriti za drugim bogovima, da će živeti na način koji će njemu biti ugodan. A opet, gotovo od trenutka kada su dali to obećanje, često su napuštali Boga, jurili za drugim bogovima i hodali putevima nepravednih. I nakon 800 godina protivljenja istinskoj pobožnosti, Bog ih je poslao u izgnanstvo.
Dok su bili u izgnanstvu, Jevreji su iznova shvatili gde su pogrešili i odlučili su da slede samo Boga. Izrailj se vratio kao novi narod. Izgnanstvo ih je promenilo iz korena. Sveti spisi koje su pre izgnanstva prezirali, sada postadoše osnova vere, zajednička sinagoga je zamenila nacionalni hram koji je do tada bio centar verskog života, a rabin, lokalni učitelj, postao je zaštitnik vere. Rabini su se raspravljali i definisali značenje života i verovanja Jevreja. Književnici, stručnjaci za finije odredbe zakona, pomagali su im u tom poslu. Što je najznačajnije, uloga prvosveštenika pretvorila se iz isključivo duhovnog u političko/duhovnu mešavinu. Prvosveštenik, a ne kralj, sada je upravljao zemljom.
Pošto je Aleksandar Veliki pokorio tu oblast, mnogi Jevreji prigrlili su helenizam. To je stvorilo veliki jaz između Jevreja koji su helenizam videli kao napad na judaizam i onih koji su ga smatrali naprednim, prosvećenim. Do vrhunca je došlo kada je helenistički vladar Sirije žrtvovao svinju u hramu – svinje su Jevrejima bile apsolutno zabranjene životinje. Verski progon je utvrdio Jevreje u posvećenosti Bogu. Jak helenistički pritisak ujedinio je Jevreje u grupu koja je revnosno branila judaizam. Jevreji su se pobunili protiv Sirijaca i pobedili. Jevrejski nacionalizam je dostigao vrhunac. Još jednom su jevrejska religija i jevrejski nacionalizam bili sjedinjeni. Biti Jevrejin značilo je slediti judaizam, slediti judaizam, značilo je biti Jevrejin. Nacija i religija postale su istoznačnice.
Postojala su dva načina izražavanja jevrejskog nacionalizma unutar judaizma – verski i politički. Makabejci su judaizam posmatrali kao političku autonomiju, a Hasidi kao versku čistoću. U doba Hrista, makabejsko gledište ogledalo se u vladajućoj jevrejskoj grupi sadukeja, koji su nastojali da očuvaju Izrailj politički nezavisnim ili, s obzirom na to da su bili pod rimskom vladavinom, polunezavisnim. Fariseji su sledili hasidsku tradiciju i pokušavali da Izrailj održe duhovno čistim. Obe grupe su Isusa videle kao pretnju. Zbog čega?
Sadukeji su cvetali zbog političke moći i uticaja koji im je ona donosila. Iako su zemljom tada vladali Rimljani, najveći deo vlasti su prepuštali sadukejima. Isusova popularnost kod običnog naroda ugrožavala je njihov položaj kod Rimljana. Isceljivao je mnoge bolesne ljude. Njegovo učenje pružalo im je nadu u bolji život. Jednog dana je nahranio 5000 ljudi. Naposletku, narod je želeo da ga učini kraljem. Veliki broj ljudi ga je smatrao obećanim mesijom. Jevrejski sveti spisi proricali su da će Bog poslati proroka poput Mojsija koji će od Jevreja načiniti najmoćniji narod na zemlji. Poslednje Isusove nedelje na zemlji, kada je ušao u Jerusalim, ljudi su stajali u redu, polažući palmine grančice pred njim, nazivajući ga mesijom, kraljem Jevreja. To je svakako privuklo pažnju Rimljana. I svakako se ne bi dobro odrazilo na sadukeje. Oni su bili politički pragmatici, nisu verovali u priželjkivanog budućeg „mesiju“. Prošlo je 1400 godina otkada je Mojsije to napisao i nikakav mesija im nije pritekao u pomoć u prošlosti, niti će to učiniti sada. Samo su oni nada Izrailja. Sem toga, taj Isus je pretio njihovom položaju. Ako narod bude nastavio da ga prati i proglasi ga za kralja, Rimljani će im sigurno oduzeti položaj. Moraju se obračunati sa njim.
Farisejima je Isus bio pretnja iz sasvim drugog razloga. Još od vremena vavilonskog ropstva religiozni su sastavili mnogo zakona, pored onoga što je Sveto pismo zahtevalo od njih. Podučavali su narod da slediti njihovo tumačenje zahteva znači isto što i slediti zakone utemeljene u svetim spisima. Kroz svoja veoma detaljna tumačenja zakona stvorili su sistem koji je običnoj osobi praktično onemogućavao da bude ugodna Bogu. Do Isusovog vremena razvili su jaku i krutu tradiciju načina obožavanja Boga i bogougodnog života. Tradicija je postala mnogo značajnija od samog Svetog pisma. Njihova pravila bila su brojnija od Božjih.
Jednom prilikom dok je Isus podučavao u sinagogi, došla je žena koja je jako dugo bila bolesna. Kad ju je ugledao, Isus se sažalio i iscelio je. Verske vođe su odmah ustale i osudile ga za to. Upitao ih je zbog čega je greh isceliti ženu koja je bila bolesna osamnaest godina, a njihov odgovor na to je bio da to ne treba činiti u subotu, na šabat, te da se vrati sledećeg dana.
Drugom prilikom je sa učenicima hodao kroz žitna polja na šabat. Bili su gladni pa su uzeli nešto klasja i protrljali ga kroz ruke da bi očistili zrnevlje. Fariseji koji su ga pratili osudili su ga zbog toga. Prema njihovom tumačenju, trljanje pšenice među rukama je predstavljalo rad, samim tim, protivzakonit čin. (Matej 12)
Isus je bio silan učitelj. Koristio je svakodnevna iskustva da bi običnim ljudima dočarao Boga i odnos koji bi trebalo da imaju sa njim. Mase su ga volele. Duhovnu istinu je objašnjavao jednostavnim rečima i postupcima. Zbog toga su fariseji bili užasno ljubomorni. Od poimanja duhovnih istina pravili su intelektualnu raspravu u kojoj su mogli učestvovati samo veoma obrazovani ljudi. Običan čovek nije imao nade da će spoznati Boga ili stvoriti odnos sa njim preko fariseja. Ali sa Isusom nije bilo tako!
Jednom prilikom Isus je bio na večeri kod uglednog fariseja. Takve večere su se obično održavale u dvorištu i bile su otvorene i za seljane. Jedna prostitutka je došla i poklonila se pred Isusovim nogama. Rasplakala se i suze su počele da padaju po njegovim stopalima. Istog trenutka ih je obrisala kosom. Fariseju se zgadilo! Pomislio je: „Da je ovaj čovek zaista prorok, znao bi kakva žena ga dotiče.“ Isus je odgovorio pričom o oproštaju. Zaključio je: „Kome se malo oprašta, malo ljubavi ima. Kome se mnogo oprosti, ima veliku ljubav.“ Nastavio je osudom samopravednog stava fariseja koji se uzdao u strogo poštovanje svojih tradicija.
Drugom prilikom je Isus otišao na gozbu koju mu je priredio moralni šljam te kulture - skupljači poreza i grešnici. I zbog toga su ga fariseji osudili. Svakako nije mogao biti sveti čovek i boraviti sa takvim ljudima. Isus je odgovorio da nije došao da spase zdrave, već bolesne. Da bi ih spasao, morao je biti sa njima. Na taj način je osudio jaz koji su fariseji stvorili između sebe i onih kojima je bila potrebna njegova pomoć.
Narod više nije cenio fariseje. Više nije bio zadivljen teškim pravilima kojima su fariseji opisivali život Jevrejina. Čuli su Isusa. On je duhovni život predstavljao na jednostavan način. Pomogao im je da uvide kako svako može upoznati Boga, a ne samo nekolicina sa tajnim znanjem ili naročito svetim životom.
Fariseji su ga mrzeli. Mrzeli su ga zbog toga što je pridobio masu. Mrzeli su ga zato što je pokazivao kako su farisejska uverenja pogrešna. Mrzeli su ga zato što su toliko uložili u nešto, a sada je on poništavao njihove legalističke napore da stignu do Boga. I zbog toga su se urotili sa sadukejima, koje inače nisu voleli, da unište Isusa. (Matej 12:14).
Isus im je isprevrtao stolove. Nije poštovao njihov sistem. Oni su imali red i očekivanja. Njega to nije zanimalo. Imali su moć i prestiž. Narod ih je poštovao zbog visoke pobožnosti ili političkog uticaja. Isus je razotkrio kakva je zapravo njihova pobožnost. Prodrmao je status quo. Uzdrmao je verske tradicije i političke nade. (Jovan 12:48).
Fariseji su ga želeli mrtvog jer se narod njemu obraćao za duhovni savet. Rušio je zidove verske tradicije i podizao mostove do Boga običnom čoveku. Sadukeji su ga želeli mrtvog jer je predstavljao opasnost za njihov politički položaj. Narod je želeo da ga ustoliči za kralja. Njima je, međutim, više odgovarao sistem kojim su mogli da upravljaju i usmeravaju ga na sopstvenu korist – Rim – u odnosu na onaj kojim to ne bi mogli – Božje kraljevstvo. Isus je isceljivao bolesne, hranio mnoštva gladnih i podizao ljude iz mrtvih. Vetrovi i talasi su mu se pokoravali. Pretvorio je vodu u vino. Hodao je po vodi. Bio je pun saosećanja i prema običnoj osobi, muškarcu, ženi ili detetu ophodio se sa uvažavanjem. Ko njega ne bi poželeo za kralja? Oni koji su svoju nadu položili u tradiciju, poznate strukture i sebe same, oni nisu Isusa želeli za kralja. Njima je predstavljao pretnju.
Raspni ga!
I tako ga je Pilat razapeo. Ne zbog bilo kakvog zlog dela, već zbog dobrote.
Verske tradicije često stoje nasuprot Boga. Jevrejska verska tradicija zasnivala se na Svetom pismu. Kad tradicija prevaziđe Sveto pismo onda postaje prepreka, a ne put ka Bogu. Želja da se uvek sve drži pod kontrolom, da se bude gazda sopstvene sudbine uvek je problem.
Božji kamen temeljac, Isusa, odbacio je njegov sopstveni narod, zato što su sve nade položili u sebe same. Svi koji ga prihvate postaju deca Božja. Ne zbog toga ko su, odakle su ili šta su učinili, već zato što ih Bog slobodnom voljom usvaja.
„Došao je svojima i njegovi ga ne primiše. A oni koji ga primiše, njima je dao da se nazovu deca Božja, koji veruju u njegovo ime, koji su rođeni ni od krvi, niti od volje telesne, niti od volje muževljeve, već od Boga.“ (Jevanđelje po Jovanu 1,11-13).
Džejms Vunder, doktor teologije
|
