svuda oko nas. Ipak, reakcija javnosti i studenata na saznanje da su naši učitelji i dojučerašnji uzori ogrezli u moralnoj dekadenciji bila je snažna, zasnovana na emocijama, ali nedovoljna i nejasna.
Novinari su ovu priliku iskoristili da sebi povećaju tiraže i gledanost, država se lično promovisala putem antikorupcijskih telefonskih linija, koje, naravno, nikakvog rezultata nisu dale, a kragujevački studenti su se trudili da dokažu svoju nevinost. Sve se dakle odigravalo brzo, kao u nekom akcionom filmu, a zatim su se svetla upalila, platno potamnelo i publika krenula ka izlazu iz bioskopa, usput zevajući i češkajući se neobavezno...
Niko, dakle, ne nudi rešenja za izlaz iz lavirinta po čijim zidovima Srbija tumara, niko ne ukazuje na činjenicu da korupcija nije korov bez korena i da problem zaista leži u našem mentalitetu. Mi prosto nismo navikli na legalne puteve i, sudeći po našim merilima, kupiti diplomu i nije neki greh. Pri tom svoju fascinaciju čuvamo za one prave stvari, za one duboke emocije koje doživljavamo, recimo, gledajući „rijaliti šou“, ili kojekakve ružičaste emisije zasnovane na esencijama španskih serija. Ukoliko, prolazeći gradom, sretnemo omiljenog nam junaka iz VIP Velikog brata, naše oduševljenje će biti veće nego euforija deteta koje bi ugledalo pravog Spajdermena.
Jasno je da se čvrsto držimo dobronamernih bezbednosnih saveta iz detinjstva – „kud svi, tu i ti“ i jasno je da se naša podsvest seća prekora – „nemoj da se praviš pametan“. Na taj način doživljavamo frustracije jer gušimo svoje kreativne impulse, ali problem je još veći što se u nama razvija zavist, što oštrim pogledima pratimo sve one koji se izvlače iz kolotečine i sve one koji imaju svoje stavove. Takvo stanje, u kojoj caruje psihologija mase, sasvim je pogodno za korupciju, tim pre što je, u našem slučaju, masa indiferentna prema korupciji. Tačnije, „sve je to nama zanimljivo“, al’ nam brzo dosadi, pa bismo da „daljinskim“ promenimo kanal.
Dalje, pogodovanju korupcije koja se uspela i do profesorske branše, ide u prilog i naša nemotivisanost za borbu koja dolazi od iscrpljenosti građana tranzicionim problemima. Svest o bilo kakvom društvenom aktivizmu doživljava sunovrat. U prvom slučaju takav aktivizam se povezuje sa stereotipima o uzaludnim revolucijama, čija se ideja potrošila propašću socijalizma i sindikalizma, a u drugom slučaju društveni aktivizam podleže predrasudama o stranim plaćenicima i ličnom interesu.
Problem korupcije je, dakle, problem kolektivne svesti i volje. Nije dovoljno pokazati društvu da će korumpirani pojedinci snositi odgovornost, jer je to samo lek na rani. Našem društvu je potrebna prevencija koja se pre svega odnosi na shvatanje i mesto korupcije u mreži socijalnih odnosa i vrednosti koje kao ljudi nosimo u sebi.
Siniša Trifunović, Pravni fakultet
|
