 |
Početkom osamdesetih godina, kada je ondašnju mladež zapljusnuo novi ukus poznat pod nativom Novi talas (New wave), nastala je pesma VIS Idola pod imenom Plastika. Ja nosim plastično odelo i plastika je moja hrana, možda sam plastičan i ja, glasio je refren. Ove reči, koje su dizale glas protiv izobličavanja sveta oko nas koji se tako plastificiran i uniformisan homogenizovao pred našim očima, čini se, nisu izgubile svoju aktuelnost.
Gubljenje individualnosti nije moguće ukoliko ne postoji neki namagne-tisan centar koji služi kao emiter iliti dirigent. Takvu ulogu u XX veku, kada je sve izašlo iz svojih zatvorenih okvira, |
|
| preuzeli su mas-mediji. Barijere su se tako rušile i otvarali su se novi prostori, nove širine. Ono što je za krhki srednji vek bilo otkrivanje Amerike, to je za ljude XX veka bilo otkrivanje nezamislivih komunikacijskih tehnologija. Za genealogiju naše teme posebno su zanimljive one poruke koje su se nekada u štampanim medijima pojavljivale na poslednjim stranicama i koje su preporučivale određene proizvode. To je bio početak. Takve poruke su se povremeno pojavljivale i na radiju, a u poslednjim decenijama prošlog veka i na televiziji. Svedoci smo ekspanzije tih EPP poruka koje su sa margina naše svakodnevnice dospele u centar. Reklame su, kao u fantastičnim filmovima, sa TV-a krenule i na ulice.
Da li je nekom od vas uspelo da se prošeta gradom a da ne doživi mnoštvo kontakata sa bilbordima, er-skrinovima i sličnim "novotarijama", koje nisu ništa drugo do panoi kojima je proradio hormon rasta ili trpe posledice kakve druge "genetske modifikacije" pa svetle, menjaju boje (a ne bi nas začudilo i da uskoro ugledamo neke koji nas glasno dozivaju)!? Bilborde možete videti svuda - na au-toputevima, podzemnim prolazima, krovovima solitera, fasadama zgrada, stadionima. U ekspanziji su i mnogobrojne PR agencije koje su ponosne na uspeh svoje maštovitosti i dovitljivosti, čemu u prilog govore i podaci jednog istraživanja koje kaže da 35 odsto tinejdžera u Srbiji često sebe uhvati da pevuši melodije ili slogane reklama. Odavno su poznati rezultati ispitivanja koje je dalo pozitivan odgovor na pitanje da li reklame utiču na podsvest. Često izbor proizvoda koji koristimo zavisi samo od lepšeg slogana koji je na bilbordu upotrebljen.
PR agencije se tako taktički nadmudruju u psihološkim disciplinama. Odličan efekat imaju kampanje koje unose više novina i više golicaju maštu prolaznika. Tako su se pojavili i bilbordi na sprat, zatim bilbordi koji izlaze iz predviđenih okvira demonstrirajući svoju superiornost, kao i trodimenzionalni bilbordi. Naravno, i dalje su bez premca bilbordi koji zloupotrebljavaju ljudsku seksualnost. Tvorci ovakvih slogana imaju prostu zavodničku logiku - najpre se ciljnoj grupi "uvuku pod kožu" koristeći njen žargon, njen rezon, njen duh, a zatim postaju njeni vodiči, neprimetno kreirajući nov žargon, nov rezon, nov duh. Kada se identifikujemo sa našom omiljenom reklamom i mi postajemo deo nje, šireći dalje njene sugestivne poruke. Dovoljno je provesti nekoliko sati na ulicama Beograda, pa utvrditi koliko se poštuje član 24 Zakona o oglašavanju koji kaže da se oglašavanje na otvorenom prostoru vrši na način kojim se obezbeđuje sigurnost učesnika u saobraćaju, zaštita kulturno-istorijskih spomenika i očuvanje i unapređenje izgleda grada. Neki predloži za razrešenje ovog problema ipak postoje. Nedavno se u medijima pod naznakom zanimljivost mogla pročitati vest da su vlasti stare japanske prestonice Kjoto odlučile da u dogledno vreme uklone sve bilborde i svetleće reklame jer kvare doživljaj i duh grada.
Ipak, ove redove ne treba shvatiti kao bunt protiv dostignuća moderne tehnologije i romantičarski poziv u idilične trenutke prošlosti. Ti veliki panoi ponekad umeju i da ulepšaju naš grad. National geographic je tako napravio izložbu fotografija širom Beograda, a često nam bilbordi, baš kao i grafiti, pošalju i neku lucidnu poruku. Među dizajnerima bil-borda nalaze se i pravi umetnici u čijim kreacijama se može uživati.
Problemi, međutim, nastaju kada oni zloupotrebljavaju ljudsku podsvest i životnu sredinu, ne dozvoljavajući našem vidnom polju da pronađe kutak u kome se ne nalazi neka ekonomsko propagandna poruka. Tada nam ne preostaje ništa drugo nego da, kao naši davni preci, ritualno prizivamo kišu i dozovemo neki Novi talas koji će nas probuditi iz ove reklame.
Siniša Trifunović, Pravni fakultet
|
