diplomama uglednih univerziteta u svetu i kada započnu proces nostrifikacije diplome naiđu na velika razočarenja i teškoće.Naime,naša univerzitetska sredina karakteristična je po narcisoidnosti i visokom mišljenju o sopstvenim programima.Stoga se često dešava da se od studenta koji je magistrirao na Kembridžu,Oksfordu ili na nekom od vodećih američkih univerziteta,traži da polaže dopunske ispite ili piše teze od nekoliko stotina strana.Dakle,mlad svet se vraća iz sredine gde bi imao mnogo veću platu,i nailazi na ovakve stvari.Suočava se sa nerazumevanjem i formalnim kriterijumima koji upoređuju trajanje studiranja ovde i tamo a previđaju intenzitet tog studiranja i kvalitet rada.

Ovo je samo jedna ilustracija iz polja koje je meni najbliskije ali verujem da je i u mnogim drugim oblastima slično.Našim ljudima,ni onima koji su otišli,ni onima koji su ostali,ni onima koji su otišli pa odlučili da se vrate,stvarno nije lako.Mislim da su mlađe generacije najviše zakinute.
Ovo je samo jedan deo naše priče,koja je mnogo obimnija i mnogo složenija.   

                                                                                                      
Srbija je u procese tranzicije i promena,koje su zahvatile i sva bivša socijalistička i istočnoevropska društva,ušla sa velikim zakašnjenjem.To nije samo decenija izgubljenih devedesetih godina nego i period koji je predhodio raspadu predhodne Jugoslavije,unutar koje je Srbija imala poziciju proseka u raskoraku između najrazvijenijih delova Jugoslavije i sveta.Osim velikog vremenskog zaostatka,problem po sebi predstavljale su i one pretpostavke koje su pred raspad Jugoslavije bitno umanjene u svakom pogledu,pre svega ekonomskom i političkom,pa se i stim u vezi moglo očekivati da procesi promena neće ići ni brzo ni lako-počinje analizu aktuelnog stanja tranzicije profesor dr Vukašin Pavlović sa Katedre političke sociologije beogradskog Fakulteta političkih nauka i odmah upozorava na postojanje psihološkog problema zbog raskoraka između očekivanog i ostvarenog na samom startu tranzicionog puta.

-Ljudi su,nakon političkih promena,nakon onoga što se desilo u oktobru dvehiljadite,očekivali boljitak u svakodnevnom životu,posebno u rastu životnog standarda,ukratko,da će se sve to direktno i brzo odraziti na povoljnije pozicije svakog od nas.Prevelika očekivanja i male sposobnosti društva,pogotovo novoh političkih elita,dovele su do talasa razočaranja i apatije što se odražavalo u apstinenciji na izborima i sl.Druga vrsta problema vezana je za socijalno-psihološku dimenziju.U prirodi ljudi je da na nevolje koje su prošle gledaju blagonaklonije nego na ono sa čim se suočavaju danas ili na neizvesnost koja ih sutra očekuje.Nevolje koje su prošle i bile velike,u očima ljudi smanjuju se samim tim što su u prošlosti.Naša politička memorija izuzetno je kratka.

Problem postoji u strukturi naših stranaka jer nikako da zaživi jedna leva socijaldemokraska opcija kakva postoji u Evropi koja na legitiman način može da zastupa interese dela siromašnog stanovništva.Tu imamo i problem nepoverenja koje postoji prema međunarodnoj zajednici.Ovo nepoverenje je delom proizvođeno,a delom objektivno uzrokovano time što su mnoge mere međunarodne zajednice u predhodnom periodu bile kontraproduktivne ili imale sasvim negativne „nusprodukte“(sankcije,bombardovanje,...)
No,mislim da uprkos tome postoji jedan trend boljitka koji,istina,ima i uspona i padova,ali je ipak konstantan.Napredovanje nije možda tako brzo kako bismo želeli i sigurno nije ni onakvo kakvo bismo mogli da imamo,ali ma koliko bila „tanka“ ta većina u Srbiji,ona ostaje orijentisana ka proevropskoj demokratskoj opciji i promenama.Postoje tu ozbiljni,vrlo,vrlo teški realni problemi,pre svega problemi ekonomskog oporavka.Privreda se sporo oporavlja,proces privatizacije koji se u jednom momentu započeo zahuktao,osporavan je i usporavao se  i to odlaže brže napredovanje.Čitav je tu korpus pitanja,naravno,otvoreno pitanje Kosova.... Dokle god živimo u jednoj“nedovršenoj državi“,kao što je to pokojni premijer Đinđić govorio,kakva je danas Srbija,dotle je teško očekivati jednu demokratsku političku zajednicu.Demokratija se do sada uvek razvijala na granicama jasno omeđene političke zajednice,države,iako,naravno,procesi evropskih integracija i sveobuhvatne globalizacije to sada uzdrmavaju i dovode u pitanje.U svakom slučaju izrazito je teško da se obezbedi ulazak u jedan period normalnih demokratskih procedura i normalnog političkog života,kada nam neće nekakvi politički problemi iz temelja potresati život,u kome će politika postati jedna svakodnevna,normalna stvar koja nam neće dizati pritisak ili šećer.

Postoje univerzalni problemi posebno vidljivi u poslednjim decenijama 20.i na početku 21.veka i vidljivi su kako na svetskoj tako i na evropskoj sceni.S jedne strane imate strahovite društvene probleme i krize,organizovani kriminal,terorizam,siromaštvo,nasilje,veliki broj nezaposlenih i sl.,a na drugoj strani nemate političare sa vizijama i političku elitu koja će imati u vidu period od nekoliko decenija,a ne vođenje politike od danas do sutra.
U osnovi imate nedostatak kvalitetnih lidera.

Demokratija vam ne garantuje najbolje ishode.Jedna od najvećih opasnosti je manipulacija javnim mnjenjem.Odgovornost medija za javnu reč izuzetno je velika.Taj problem nivoa političke i standarda koji postoje u razvijenim demokratskim zemljama,ne može se rešiti drugačije nego razvijanjem nekih civilnih pretpostavki razvijenijeg civilnog društva koji je najveći i najbolji proizvođač toga što zovemo politička kultura.Politička kultura je jedna vrsta kiseonika koja omogućava da nam demokratske institucije dobro rade.Bez toga možete imati parlament,partije,medije,ali ako nemate i neke kriterijume,standarde,norme ponašanja koje se uspostavljaju na polju političke kulture i kulture uopšte onda vam preostaju samo neke zakonske sankcije,administrativne,ali one ne mogu nikada da reše same po sebi taj problem.Ne možete zakonima da podignete nivo političke kulture društva.Vrlo osetljiv proces socijalnog učenja,i medija i svih drugih aktera u civilnom društvu,jeste kritička distanca prema vlasti sa svrhom da vlast ne podlegne jednom mehanizmu koji je u osnovi svake političke moći:da se širi,da opstane,da vlada društvom,da nema granice.

Kako da ostane kritičan prema vlasti i moći,a istovremeno da se ta kritika razlikuje od one kritike koja dolazi od strane starog poretka i onih koji bi hteli da vuku društvo nazad,dakle jedna vrsta konfliktnog partnerstva,problem je koji nisu razrešili ni civilno društvo niti mediji.To je jedna vrsta misije koja bi i medije i druge aktere civilnog društva stavila u poziciju da budu kritički kontrabalans i kočnica svim nedemokratskim pojavama na političkom polju,a sa druge strane da ipak i mediji i civilno društvo ostanu saveznici državi i političkim akterima u svemu što su promene na bolje i što su pokušaji da se reformiše društvo.

Biljana Marković