Jedini način da upoznamo neko delo je da ga pročitamo - naravno, ova izjava nije ni­šta novo. Ali, proučavaoci književnosti zauzimaju dva stanovišta po pitanju čitanja. Ako polaze sa stanovišta autonomije književnog dela, onda sma­traju da dela treba da se čitaju bez prethodnog informi-sanja o imenu pisca, vremenu u kom je nastalo, društvu koje ga je iznedrilo - dakle, treba se prepustiti intuiciji i ličnom doživljaju. Nasuprot njima, drugi pristupaju čitanju iz ugla jednog erudite smatrajući da treba aprio-ri obezbediti sebi neku vrstu «baze» za verodostojnu recepciju. Po njima, svako delo je zasnovano na brojnim činjenicama umetnutim u tekst. Da bi se delo dobro razumelo, treba ga posmatrati u tom kontekstu - poznavanja autora, njegove priznatosti kao pisca i epohe u kojoj je stvarao (npr. realizam i romantizam, i ideje koje oni impliciraju) i si. U prilog ovom stano­vištu najbolje govori činjenica da ova­kav pristup delu pomaže čitaocu da ga shvati onako kako su ga shvatali čitaoci u vremenu njegovog nastanka, u nekom njegovom izvornom značenju. Na primer, Domanovićeve satire su usko povezane sa (tadašnjom) političkom situacijom u Stradiji, pardon, Srbiji. Međutim, ovakav način posmatranja svakako da zanemaruje činjenicu da pojava da se neko delo često shvati na različit način nije mana književnosti i nešto što treba izbegavati, već samo po sebi vrednost. Ova dva pristupa recepciji književnog dela u suštini se mogu posmatrati kao subjektivan i objektivan pristup. Koliko su u pitanju nijanse pokazuje „eksperiment" koji je izveo jedan profesor književnosti. Postavio je svojim studentima zadatak da analiziraju nekoliko pesama, ne navodeći pri tom imena njihovih autora. Dosta studenata je veoma negativno ocenilo radove pozna­tih pesnika, što, može se sa sigurnošću reći, ne bi bio slučaj (ili barem ne u tolikoj meri) da su znali čije pesme analiziraju.

Poznavanje činjenica u vezi s delom često npr. kad je u pitanju poznati pisac, dovodi, ne do objektivnog, već sasvim neočekivano, do subjektivnog pristupa. Sukob ova dva stanovišta koja zauzimaju proučavaoci, po meni se ne može razrešiti potpunim odbacivanjem jednog od njih. Oba pružaju specifičan uvid u neko delo i trebalo bi smatrati vrednim svako ponaosob, kao i bilo koje shvatanje koje ima nameru da pomiri ova dva stanovišta. Jedina tvrdnja koja može da važi za svako književno delo jeste da ono do­pušta nebrojeno mnogo interpretacija od kojih su sve na svoj način tačne ako su zasnovane na čitanju i poznavanju dela. Dakle, oni koji u jednom delu nastoje da pronađu jednu ideju koja pretenduje na apsolutno važenje, zalutali su i traže egzaktnost na polju u kom ona ne predstavlja vrednost. Književno delo nije naučna rasprava i ne sme da bude dogma jer se tako gubi njegova polisemija koja je njegova suština. Višeznačnost omogućava bezbroj perspektiva iz kojih će se delo posmatrati i od kojih ni jedna nije pogrešna štaviše, svaka je poželjna jer omogućava delu da se stalno iznova pojavljuje kao drugačije i ostvari u svom punom potencijalu. Svoj potencijal delo ne može da ostva­ri bez onih koji ga čitaju.

Jednom napisano delo koje je za­počelo svoj samostalan život odvojivši se od svog autora, uspostaviće specifičnu interakciju sa svakim čitaocem. Dijalog na liniji delo-čitalac jeste specifičan vid dvosmerne komunikaci­je u kojoj čitaoci nisu oni koji samo prihvataju informacije, već imaju i aktivnu ulogu zato što informacijama daju značenje koje važi samo za njih. Čitanje dela pruža jedinstven doži­vljaj sam po sebi i omogućuje da se ostvare čitaočevi kreativni potencijali. Marko Kraljević, knez Lazar, Stefan Nemanja, Karađoz i mnogi drugi likovi iz književnosti biće doživljeni na različite načine iz ugla studenta književnosti, teologa, istoričara, etnologa ili „običnog" čitaoca. (Pridev „običan" nema funkciju da potceni ova­kvog čitaoca već samo da ukaže na to da njegov pristup delu nije zasnovan na određenoj interesnoj sferi.) Zatim, ako se uzmu u obzir razlike koje se ukazuju kad se svaki čitalac posmatra kao individualno biće, jasno je da je broj varijacija na „temu" književnog dela beskonačan.

Ono što odlikuje književnost je da se broj književnih dela neprestano uvećava jer ona ne zastareva, za razliku od npr. tehnike. Ono što joj se sasvim sigurno ne može osporiti je trajnost. Jedno pored drugog na nečijem pisa­ćem stolu naći će se Homer, sv. Sava, F. Kafka, M. Selimović, I. Andrić i mnogi drugi. T. S.Eliot, književni kritičar, video je književnu tradiciju kao spoj „vanvremenskog" i „vremenskog" i zastupao mišljenje da čitava evropska literatura, posmatrana počevši od Homera, istovremeno egzistira i sačinjava jedan poredak.

Neko će reći, sve je to lepo, ali iz perspektive savremenog čitaoca potpuno je očekivano pitanje: kakvu korist uopšte čitanje nekog književnog dela može da donese? Ovo pitanje zadire u suštinu književnosti. Treba li neko delo da bude tendenciozno - napisano, dakle, u nameri da ostvari neki cilj, ili književnost treba da bude, u skladu sa načelom larpurlartizma, dovoljna sama sebi? Utilitar-nost, ako se nalazi u delu, trebalo bi da bude samo jedan od aspekata dela, ali nikako ne jedini. Vrednost basni se ne nalazi (samo) u njihovoj didaktičnosti, već i u njiho­vom alegorijskom izrazu i drugim stilskim osobenostima. Književnost strogo usmerena na ostvarivanje nekih pro­gramskih ciljeva jednostrana je i nije književnost u pra­vom smislu reči. Savremena orijentacija na svrsishodnost i primenljivost znanja previđa važnu činjenicu: da su književnost, kao sastavni deo obrazovanja, i obrazovanje u celini, vrednosti po sebi. Možda će neko ovo nazvati idealizmom i utopističkim posmatranjem stvari, ali, bilo ko ko je nekada pročitao neku knjigu i uživao u njoj, shvatiće.

Ovaj tekst nema cilj da ubedi čitaoce u neoborivost iznetih stavova. Želimo, pre svega, da čitaoci zastanu i razmisle o onom što su pročitali. Ukoliko imaju neke pri-medbe autor će biti prezadovoljan - onda to znači da je neko drugi osim urednika i članova autorove uže porodice pročitao ovaj tekst. Razlike u mišljenjima su, u duhu književnosti, apsolutno poželjne.