| aktivno učestvovao i saradivao u listovima kao što su: Golub, Zmajev Neven, Dnevni list, Borba, Samouprava... Biografi beleže i prvi njegov pokušaj izdavanja i uređivanja lista „Smederevski glasnik" 1883. godine o kojem će kasnije kroz smeh napisati: „Smederevski glasnik bio je podeIjen u mnoge rubrike, a 'podela rada' bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; politički pregled opet sam uzeo na sebe; dnevne vesti pisao sam ja; telegrame pisao sam opet ja; malo šale pisao sam takođeja; različnosti pisao sam opet ja, trgovinu i obrt ja i najposle oglase pisao sam opet ja." Nušić prihvata poziv braće Ribnikar, tadašnjih urednika Politike, da piše svaki drugi, treći dan rubriku pod naslovom „Iz beogradskog života". Te 1905. godine počinje saradnja koja će trajati pet godina za vreme kojih će ovaj plodonosni pisac i stvaralac veoma uspešno zabavljati publiku. Rad u Politici doneo mu je veliku popularnost koja mu je neosporno prijala, ali su isto tako i Nušićevi feljtoni doprineli Politici da postane najčitaniji list s početka 20. veka. Mnogo više ljudi je tada čitalo kozerije Ben Akibe, nego što su gledali Nušićeve drame u pozorištu. Skrivajući se iza maske Ben Akibe, inače umnoga jevrejskog rabina koji se ničemu nije čudio, ovih pet godina posvećenih pisanju feljtona zapravo je pet godina posvećenih novinarstvu i njegovom načinu posmatranja, zapažanja i opisivanja svakodnevice.
Da bi zadovoljio ukus zahtevnih i najsurovijih kritičara, to jest čitalaca, pisac-novinar pronalazi različite načine da ih zasmeje i nasmeje bezazlenim ili, kako bi to književni proučavaoci rekli - „lakim" humorom. A u osnovi svega je zanimljiva anegdota, šala ili vic iskazani kroz dijalog ili monološki kroz ispovedni ton. Zapažajući najuočljivije i najkarakterističnije detalje, skicu iz života, karikira je i izobličava na humoristički način.
Upravo zbog ovog benakibovskog humora biće do kraja života potce-njivan od strane učene akademske i profesorske kritike koja će ga proglasiti za površnog pisca. Najsudbonosniju ocenu Nušićevog dela, koja je osetno smetala njegovoj književnoj reputaciji, dao je Jovan Skerlić 1907. godine povodom objavljivanja knjige izabranih kozerija. Skerlić, s kojim je „tada bio u vrlo rđavim ličnim odnosima", oce-nio je njegov humor kao „lak, gde-kad banalan a gdekad jeftin, sklon pornografiji". Pored priznanja koja Skerlić štedljivo iznosi, mnogo je više pokuda koje Nušića degradiraju kao pisca i kao čoveka.
Povod za ovu Skerlićevu osudu, osim očevidnog političkog razmimo-ilaženja sa Nušićem, bilo je i vrednovanje kozerija u odnosu na dela književne umetničke vrednosti. S druge strane, Matoš istu knjigu sagledava iz druge perspektive - feljtonske - te stoga i pokazuje više naklonosti prema Nušiću.On smatra daje:
„Nušić rođeni novinar" koji unosi ,,u tu najnoviju i najaktuelniju vrstu naše pismenosti onaj ljubezni i zabavni način ćaskanja, šale i fantazije, kojim žurnalizam ulazi u književnost, književnost u žurnalizam, pretvarajući sitnicu u događaj, događaj u sitnicu, stvarajući od feljtona kronike..." Posmatrajući ga kao novinara koji „piše za masu a ne za salon", Matoš zaključuje daje „Nušić u Srbiji stvorio od obične hronike fantazijski feljton, nešto između običnog članka i komične pripovijetke, sasvim modernu, vrlo amizantnu i novu literarnu vrstu, koja se može mjeriti duhom i originalnošću s najboljim fantazijama humorista svjetskog glasa..."
Tematski raznovrsni feljtoni, koji obuhvataju skoro sve pore društva i odnosa u društvu, ipak se mogu razvrstati i grupisati na motive koji Nušića okupiraju i kojima se uvek vraća. Dajući prikaz beogradske kasabe u razvoju, u feljtonu „Naša prašina" on ironično razmatra izgled belog grada obavijenog prašinom: „Svaka varoš, a naročito svaka prestonica, odlikuje se ma čim. Ima svoje neko naročito obeležje, svoj naročit tip: u jednoj se ističu visoke građevine, u drugoj fabrički dimnjaci, u trećoj nedogledni tornjevi...
Naš Beograd odlikuje se nečuvenom prašinom."
Kroz sveukupan novinarski rad, dao je dve slike grada - one nekadašnje haremske čaršije koja vezuje setnog starca za vedre i bezbrižne dane mladosti, i druga slika - slika aktuelnog Beograda, ružnog, prljavog - slika male, konzervativne i polupatrijarhal-ne varoši koja luta u stremljenjima ka budućnosti. Tema o Beogradu je samo povod za jedno drugo, za Nušića mnogo važnije pitanje - funkcionisanje i uređenost glavnog grada. „Regulacija, nivelacija, kanalizacija", „Tramvajska kola br. 63", „Naša administracija", "Kafa sa salatom" - sve su to duhovite slike o činovničkoj (ne)ažurnosti i prividu funkcionisanja birokratskog sistema. U tom pogledu najzanimljiviji je feljton „Kancelarijska kafa'" u kom je na humoristički način dao sliku našeg mentaliteta i srpske radne angažova-nosti i vrednoće:
„U nas ima tri kvaliteta kafe:prvo „domaća kafa", drugo „kafanska kafa" i treće „kancelarijska kafa". Iako smo mi muževi dužni uvek da hvalimo „ domaću " kaju ipak znamo da su one dve druge bolje i pretpostavljamo ih domaćoj.
... Vi znate svi već taj lepi srpski narodni običaj da se u državnim nad-leštvima po ceo dan pije kafa i puši turski. Bilo ih je ministara ili načelnika, onih što su se na Zapadu navikli na melanž, koji su pokušali da vojuju protiv ovog narodnog običaja, ali nisu uspeli. Čim su zabranili kaju, osetili su ogroman zastoj u radu. Prosto se zaustavio ceo državni točak. Badava stroge naredbe, badava inspekcije, badava što stariji grune iznenada u kancelariju mlađega da vidi da li radi. Svi rade, a državni točak opet stoji.
- Pravo da vam kažem, gospodine načelnice, otkako ste zabranili kafu, ne umem da radim. Ne umem prosto da konceptiram.
- To znači i svi ostali?
- Svi. Eno ih pisari, svaki čas izlaze u čekaonicu da puše, a praktikanti ne izbijaju iz nužnika.
- O maj! - počeše se načelnik za uvom, slegne ramenima, odobri kafun i duvan po kancelarijama i državna mašina odmah krene svom silom napred.
Ta kancelarijska kafa tako je važan pokretač našega državnoga života da mene neće iznenaditi ako se pri prvoj reviziji ustava, kafi naročitom odredbom zagarantuje opstanak u državnim nadleštvima...
Kad su jednog mladog diplomatu strpali iz Ministarstva inostranih dela u poreznike, njega kolege nisu žalile što pravi tako rđavu karijeru, već što će sad biti primoran da pije rđavu kafu Ministarstva finansija..."
Neke kozerije prestaju to da budu, naročito u kasnijim fazama novinarskog rada. U njima se oseća zajedljiva gorčina koja muti vedrinu nušićev-skog duha usled društvenih i ličnih okolnosti. Humor tada postaje mirniji, uzdržaniji, hladniji... U feljtonu „Očevi" iz 1907. godine beleži jednu potresnu uspomenu iz detinjstva iz vremena posle Prvog srpsko-turskog rata 1876-77. godine. Kao dečak, on odlazi kod čika Marka da ga veže... Nušić verno i realistički prikazuje potresnu scenu svog detinjskog saznanja da čika Marko zapravo nema noge:
„...Pa onda izvadim iz džepa pantljiku, te hoću da zavučem ruke pod ćebe i da vežem čika-Marka. Kad vide šta hoću, a njemu se pojaviše dve krupne suze na očima, a tetka Mara, koju gotovo ugušiše suze, diže se sa stolice i ode u ćošak sobe te sakri glavu iza prozorskih zavesa. Čika Marko prevuče rukom preko očiju te ubrisa suze, a drugom rukom svuče ćebe kojim je bio pokriven... Ja se prestravih kad pogledah. Čika Marko nije imao nijednu nogu, obe su mu bile otsečene.
- Sedi, sedi ovde! - reče mi čika Marko, pošto se ponovo pokri ćebetom, i ja preplašen sedoh na onu stolicu gdeje sedela tetka Mara.
- Vidiš li - nastavi čika Marko -kao ti što si dete, tako ima puno dece i ovde u Srbiji i tamo, oko Srbije. I, mi, očevi, pošli smo da vas branimo i... branili smo vas. Ta su me deca, vidiš, vezala o Očevima i zato ja nemam nogu. Srpska deca su me vezala i eto... iskupio sam se!
...A znate li zašto mi pade na pamet ova sličica, ovi Ocevi? Video sam prekjuče na Terazijama, u Skopljanskoj ulici, jednoga dobrovoljca bez noge. Prosi, da bi mogao proslaviti Očeve, jer i on ima dece, pa hoće da ih obraduje."
Ovde vidimo jednog drugog Nušića koji može i da razneži, i istovremeno otkrivamo dve krajnosti njegovog stvaralaštva - suze i smeh.
Zahvatajući život u celini, slike pro-cvetalih ruža prati trnje Nušićeve ironije. Jer, iza lako čitljivih redova krije se i nešto mnogo dublje. Kroz anegdotične prikaze pojedinih stanovnika i događaja koje su karakterisale varoš u povoju, Nušić nam u stvari daje prikaz univerzalnih malograđanskih stereotipa i malograđanskog mentaliteta. Opisi varoških pokondirenih „fema", usamljenih udovica, džangrizavih tašti, neodgovornih i lenjih poslanika, priprostih i neobrazovanih činovnika - otkrivaju nam pritajenu kritiku zakržljalog birokratskog sistema i nesklada između želja i mogućnosti malograđana i palanačkog življa u težnji da postanu građani.
Kroz pseudonim Ben Akiba, Nušić posredno ukazuje na svoje shvatanje univerzalnosti svih pojava i situacija koje su se već zbile i koje će se uvek dešavati. Shvatanje o nepromenljivosti i postojanosti „malog čoveka", njegovih poroka i grehova dovodi ga do simpatičnog razumevanja ljudskih ludosti i neskladnosti koje život sa sobom nosi ali i do humorističkog i humanog pogleda na svet oko sebe. Malograđaninu Nušić prašta grehe, smeje mu se prijateljski, saosećajno....
„ ....za moj se humor veli da je lak. Ja ne znam da u literaturi postoje dva humora: težak i lak - ja znam samo za jedan humor, jedan jedini, onaj koji izazivajući osmeh na usnama ublažava surovost života... Pa ipak taj moj smeh nije gorak, nije žučan, nije otrovan. Ja volim ljude i volim ih baš sa svima njihovim slabostima i to me eto sprečava da budem nemilostiv..."
Nušićevi tekstovi te vrste ostaju trajno svedočanstvo i duhoviti dokument o duhu jednog vremena. Neki od njih, osim antologijske vrednosti koju nesumnjivo poseduju, zasmejavaju nas i bude svojom aktuelnošću, jer „nema ništa novo pod suncem“ pa se u njima, teška srca, i danas pronalazimo.
Jelena P. Kovačević,Filološki fakultet |
