Živi u potkrovlju jedne zgrade i bez ikakvih problema samostalno prelazi stotinak stepenica i po nekoliko puta dnevno! Nasmejano lice, vedar duh i detinja dobrota nepresušni su izvor napajanja pozitivnom energijom za sve njegove poznanike. Sem uobičajenih studentskih aktivnosti, veliki deo njegovog vremena posvećen je humanitarnom radu. Voli da pomaže drugima, da ih podstiče, hrabri i savetuje. Uporan je, borben i kreativan u rešavanju svakodnevnih problema. Član je nekoliko nevladinih organizacija, a uskoro će osnovati i svoju.
Na moju veliku radost pristao je da razgovara sa mnom o životu, studijama, o važnim zakonima i problemima koje imaju ljudi sa invaliditetom.
vox: Kako ti doživljavaš to što se razlikuješ od drugih?
Ne bih da kažem da se osobe sa invaliditetom razlikuju. Zapravo i ne mnogo. Svi smo mi ljudi i doživljavamo slične stvari u toku života. Jedino što zbog invaliditeta imamo malo drugačije situacije koje od nas zahtevaju nekad neuobičajenu reakciju. Mislim da je jako bitno ophoditi se sa osobama sa invaliditetom na isti način kao i sa svima drugima. Mi nemamo posebne potrebe. Naše potrebe su iste kao i kod ostalih ljudi. Možda neko ima problem sa nogama pa ne može da se kreće bez kolica. To ne znači da on nema potrebu da se kreće, jedino što tu potrebu zadovoljava na drugačiji način. To nije posebna potreba, već ista kao kod bilo kog drugog čoveka. Međutim većina osoba sa invaliditetom voli sebe da svrstava u osobe sa posebnim potrebama. Ja to tako ne shvatam. Kao što sam već rekao, potrebe su nam svima iste. Svako je odgovoran za ono što radi, ali i za ono što ne radi. Treba se boriti da te i drugi shvate kao nekoga sebi ravnom.
vox: Kako si odlučio da se upustiš u avanturu zvanu studiranje?
To je za mene bilo jedino razumno reše-nje. Jedino što sam pored toga imao bila je opcija da radim kao telefonista, da po ceo dan sedim i prebacujem lokale. Ako to uopšte nekome danas treba?! Ili da se oslonim na sporadične donacije od strane države od kojih bih živeo i da se zadovoljim time. Zbog čega bih pristao na tako nešto, kad sam i ja čovek i mogu sam da zaradim svoj dinar? Zbog čega bih čekao na državu? Mnogima je lakše da prihvate instant rešenje. Ja to nisam hteo. Zaista, nije postojao nikakav izbor posla za slepe osobe pa mi je studiranje delovalo kao nešto što se podrazumeva. Međutim, imao sam i mnogo sreće što mogu sam da odlučujem, da biram, a i ogromnu podršku porodice koja ničim ne može da se zameni. Bez njih vero-vatno ne bih uspeo.
vox: Zašto si odlučio da upišeš baš albanski jezik?
To je posao budućnosti (smeje se). Oni su tu, blizu nas, a ne znamo ništa o njima, o njihovoj kulturi, o njihovim verovanjima... To isto mogu reći i za Bugare, Rumune... Ipak, ovo je bilo najizazovnije za mene jer su Albanci narod sa kojima smo stalno u nekakvom
konfliktu.
vox: Kakve sve prepreke moraš da savladaš prilikom pripremanja jednog ispita?
Pa, ja trenutno nemam iste uslove za studiranje kao ti. Iako je zakonom regulisano da bismo svi trebali da imamo jednake uslove, nije još uvek definisano kako da se to i u praksi izvede. Prvo, nekih knjiga uopšte nema. Ako i postoje, treba doći do njih. Kada uspem da ih nabavim, onda moram i da ih skeniram. To često traje danima. Da ne pominjem stare i strane rukopise koje program za skeniranje ne može da prepozna! Od njih odustanem odmah. Ono što sam skenirao, kasnije mi čita „čitač ekrana". To je poseban program prilagođen za tu svrhu i preko njega saznajem sve što se nalazi na ekranu kompa. To je uobičajeni program koji koriste slepe osobe a postoji već više od deset godina i vrlo je dobar. Miša ne koristim već sve radim preko tastature. Sve u svemu, već u startu treba mi duplo više vremena da pripremim ispit nego bilo kom drugom studentu. O sređivanju papirologije da i ne govorim. Ali mogu da kažem da mi prijatelji mnogo pomažu i to mi mnogo znači, a tu su i neki sjajni asistenti sa kojima sve možeš da se dogovoriš. Jedan moj prijatelj nije imao toliko sreće pa je morao da odustane od studiranja...
vox: Da li imaš poseban tretman prilikom polagana ispita?
(Smeh) Jedan profesor mi nije dozvolio da ga snimam jer to je njegovo pravo!! Ali i ja imam neka prava samo što još uvek u ovom društvu ne postoji sluh za njih. Pokušao sam da ga nagovorim da se predomisli ali nisam uspeo. Što se tiče povlađivanja - to ne dam! Pa ja se sve vreme borim da imam isti tretman kao ostali! Kada bih tako nešto dozvolio, bio bih licemer. Mada, moram biti iskren, znam da ima ljudi koji koriste situaciju.
vox: Pominjao si neke zakone koji postoje protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom. Da li možeš nešto više da mi kažeš o tome?
Jedan od najvažnijih, makar za mene, jeste zakon o visokom obrazovanju. Ovo j e prvi put da se u j ednom takvom zakonu pominju studenti sa hendikepom. Nekoliko članova tog zakona govori o tome da oni imaju jednaka prava na visoko obrazovanje kao i svi ostali. Znači zakonom je regulisano da mi treba da imamo jednake uslove ali nije regulisano kako će se to sprovesti. Problem je što u našoj zemlji postoji veliki raskorak u teoriji i praksi. Nekoliko godina smo se borili da se usvoji i zakon protiv diskriminacije osoba sa hendikepom. On je konačno usvojen u aprilu 2006. ali svi to ignorišu. Kao uostalom i zakon o izgradnji objekata koji je usvojen i podrazumeva adaptaciju nekih postojećih objekata i svih budućih, kako bi bili pristupačni osobama sa hendikepom ali i ne samo njima. (Npr. majke koje u kolicima voze malu decu...) Sem ovih, postoji još jedna apsurdna situacija. Svi znaju da slepe osobe koriste pse vodiče. U svetu je normalna stvar da se on svuda kreće sa svojim gazdom - da može da uđe u prodavnicu, autobus, restoran... jer pod ovim okolnostima on se više ne tretira kao životinja već kao pratilac. Zašto onda nama treba zakon o tome? Zar to nije nešto što se podrazumeva? Makar da imamo taj zakon. Postoji nacrt za njega u okviru Ministarstva za socijalnu politiku ali kada će stupiti na snagu to niko ne zna. Pored ovoga, postoje još neki zakoni na kojima se radi, kao što su npr. zakon o studentskom standardu, zatim zakon o studentskom organizovanju...
Iako postoje brojne prepreke, ja zaista verujem da su neke stvari moguće! Čak i ako bude bilo potrebno deset, petnaest godina... čekaćemo, imamo strpljenja...
vox: Rekao si mi da si član nekih nevladinih organizacija ali da želiš i svoju da osnuješ...
Da, ja sam član Centra za razvoj in-kluzivnog društva, zatim organizacije Beli štap kao i Udruženja studenata sa hendikepom.
Centar za razvoj inkluzivnog društva je član Evropskog instituta za univerzalni dizajn, a u maju prošle godine bila je konferencija gde se naširoko govorilo o tome na koji način treba adaptirati objekte tako da budu dostupni svima. Bilo je vrlo poučno.
Inače, planiram da sa svojim prijateljima osnujem organizaciju koja će najviše pažnje posvećivati deci, razvoju njihove odgovornosti, kreativnosti.. Zaista verujem da na deci svet ostaje i da su ona blago ovog sveta.
vox: Rekao si mi da voliš da čitaš. Koje je tvoje omiljeno književno delo?
To su definitivno „Braća Karamazovi". Ta knjiga vrlo rečito objašnjava život i ljude u njemu. U njoj su rečene mnoge istine koje nam na prvi pogled lako promaknu a važne su za naše živote.
Uopšte uzev Dostojevski je sjajan pisac. Od naših pisaca izdvojio bih Cr-njanskog i njegovo delo „Seobe". Mada moram da pomenem još jednu knjigu koja pomera granice razmišljanja. Privukla mi je pažnju jer govori o životu dece, ali jednom drugačijem, zanimljivom, slobodnom. Svakome bih preporučio da pročita to delo Aleksandra S. Nila „Slobodna deca Samerhila".
vox: Da li imaš neke planove posle studija?
Da, sigurno ću nešto raditi. Videćemo šta. Za sada voleo bih da se bavim PR-om ali isto tako i da proučavam kulture raznih naroda.
vox: Za kraj mi reci koji je tvoj lajf motiv.
Jednom sam čuo neke ljude da kažu: „Ništa o nama bez nas", i to mi se baš dopalo pa sam resio da to prekrstim u: „Ništa o meni bez mene". I eto mi lajf motiva.
Treba se boriti za svoje mesto pod suncem.
Ivana Ćirić |
