Utonuo u misli, nije primetio plimu dok ga nije zapljusnuo talas. Nasmešio se. Miris mora gaje ohrabrivao. Voleo je more. Taj miris ga je vraćao u mla­dost. Nekada je bio dobar ribolovac, i mnoge je noći proveo ribareći po galilejskom moru zajedno sa svojim bratom i bliskim prijateljima. U ka­snim tinejdžerskim godinama ili ipak u ranim dvadesetim, nije mogao da se seti jer je bilo tako davno, njegov dalji rođak, takođe Jovan, putovao je po svom zavičaju apelujući na ljude da se vrate kulturnoj čistoti. Grci su pre­uzeli zemlju nekoliko stotina godina ranije, a sada su Rimljani upravljali njome. Mnogi od njegovih zemljaka su izabrali da se utope u novu kulturu. A njegov rođak ih je pozivao da se vrate korenima, i ljudi su hrlili k njemu. Sa svojim bliskim prijateljem Andrijom, Jovan je otišao da čuje svog rođaka. U njemu se pobunio neki glas govore­ći da nešto ne valja, i da život mora da predstavlja nešto više, mada ni na šta konkretno nije mogao da uperi prst. Oduvek je znao da biti Jevrejin ne predstavlja samo etničku pripad­nost. Moralnost, svrha, poziv, sve je to bilo sastavni deo jevrejskog identi­teta. Njegov rođak je pozivao upravo na povratak tom pravom identitetu. Jovan i Andrija su to prepoznali u sebi i postali Jovanovi sledbenici. To su bila uzbudljiva vremena. Na hiljade ljudi ie dolazilo kod Jovana i krštavalo se u znak svog povratka suštini judaizma. Bili su deo nečeg velikog što je moglo da povrati Izraelu nekadašnju slavu.
Jednog dana dok su Jovan, Andrija I ostali slušali Jovana, poznatijeg kao Krstitelj, koji je govorio o ponašanju i vrednostima „pravog" Jevrejina, u ­sred priče Krstitelj je zastao. Njegov čelični pogled ni Jovan ni Andrija ni­kada ranije nisu videli! Izustio je nešto što niko nije mogao da očekuje: „Evo Jagnje Božije koje uklanja greh sveta. Ovo je onaj za koga rekoh: za mnom dolazi čovek koji je pre mene postao, jer beše pre mene."
Šta? Ko? Hiljade pitanja im je pa­dalo na pamet. Jovan Krstitelj nije od­govorio ni na jedno. Stajao je duboko zamišljen.

Sutradan su Jovan i Andrija bili sa Jovanom Krstiteljem. Pritiskali su ga gomilom pitanja, a on, obuzet svojim mislima odgovarao je samo dubokim uzdasima. Zatim, potpuno neočekiva­no, ponovo je uzviknuo „Gle, Jagnje Božije." Osvrnuvši se, ugledali su Isusa koji je prolazio pored njih. Ponovo su pogledali u Jovana, iznenađeni, ali je njegov pogled bio prikovan za Isusa. Nisu razumeli, ali su verovali Jovanu. Ostavio ih je bez reči i krenuo za Isu­som. Pedesetak godina kasnije Jovan zbog te odluke sedi sam, na obali. Iako ga je Imperator prognao na ostrvo Patmos, radost zato što poznaje Isusa nadvladavala je svo ogorčenje zbog činjenice da je utamničen.
Usamljenost i izolovanost su ga držali budnim čitavu noć. Ne čak ni uspomena na crvene, suzne oči i pod-bula lica efeskih hrišćana koji su gleda­li kako ga odvlače na Patmos. Danima su mu odzvanjale u ušima reči ljudi. Zavodljivi glasovi, čiji je govor imao prizvuk senzualne pesme ispevane nečijim prelepim glasom. Glasovi in­teligentnih ljudi dobro upućenih u filo­zofiju. Ubedljivi. Artikulisani. Umilni. Glasovi puni laži. Vukovi koji su se umešali medu stado neposredno pre nego što je on odveden. Vukovi u ja-gnjećoj koži.

Kako da im se suprotstavi? Kako da zaštiti svoju pastvu dok boravi prognan na ostrvu? Po čitave dane i noći provodio je u molitvi, i što se više molio to je više osećao da ima još nešto što mora da uradi. Laži su tako podmukle, pogotovo kad su začinjene istinom. Ti lažni učitelji nisu u pot­punosti grešili, već taman toliko da upropaste stado. A bili su dobri učitelji, otvoreni i šarmantni. Dok se u sebi borio sa tim glasovima, odgovor na njegovu molitvu počeo je da dobija vidljive obrise. Iako nije mogao protiv njihovog ličnog šarma, ipak je mogao da ih nadmudri. Poznavao je Isusa. Išao je uz njega tri i po godine. Slušao ga je, dodirnuo, video. Išao je sa njim preko pedeset godina. Napisaće priču o Isusu i konačno razjasniti istinu o njemu.

Dok je sabirao misli, na pamet mu je padalo na hiljade pitanja. Kakvim lažima ih uče? Kakve reči, filozofske ideje koriste da zavedu od čiste posve­ćenosti Hristu? Efesci na život gleda­ju kroz prizmu grčke filozofije. Imaju grčki svetonazor. Istina je po njihovom mišljenju aksiomatskog tipa, mentalna vežba, i stoga podložna da potpadne pod uticaj dobro osmišljenog argumenta. Jevreji istinu vide u smislu odnosa, kao moralnu vežbu. Aaah, ti Jevreji! Gde god dopre radosna vest o Isusu, odmah nastupe i oni sa svojim dosadnim zahtevima o strogom pridr­žavanju jevrejskog zakona, i to zakona koji nikad sami nisu bili u stanju da ispoštuju! Pa ipak, nije im predstav­ljalo problem da ga nameću novim hrišćanima. Takođe se treba dotaći i antagonizma Jevreja prema Isusu.

Neki od grčkih filozofa razvijaju jednu ideju koja se polako uvlači i u Crkvu. Veruju da sve što je fizičko ujed­no mora biti moralno uprljano, nečisto. Neki hrišćanski učitelji su prihvatili tu filozofiju, učeći da je jedini način da se živi pobožno taj da se čovek skloni od uobičajenih tokova svakodnevnog života. Drugi su istu ovu ideju doveli do drugog ekstrema i naučavali da fi­zička dela nikako ne mogu da uprljaju duh, te tako ni jedno fizičko delo nije nemoralno za hrišćanina.

Kako da im prenese istinu koju je Isus naučavao? Kako da uzvrati na jake argumente?
Pričama! Tako je, ispričaće im priče. One ne samo da govore umu već dopi­ru i do srca. Priče o tome kako je Isus voleo ljude, ispunjavao njihove fizičke i emocionalne potrebe. O tome kako se s blagošću i istinom suprotstavljao la­žima i licemerju, o vladanju prirodom i prirodnim zakonima. Iščezao je strah u njemu i bio je preplavljen spokojem. Pojavila se nada. Poput vojnika koji se pripremao za boj, osetio je kako u nje­mu raste snaga. Prvi put za nekoliko dana da mu je um bio potpuno bistar. A sad, odakle krenuti? Matej i Luka su počeli od Isusovog rođenja, a Marko od njegovog krštenja. Previše brzaš, Jovane. Pre nego što odlučiš koje priče da ispričaš, moraš prvo da defmišeš laži i argumente kojima se služe tvoji oponenti.

Koje laži? Morao je da se vrati onim fundamentalnim. Ako obezvredi njih, onda će ostale ostati bez osnova. Dakle, o čemu su lagali? Lagali su o Isusovoj prirodi. Neki su učili da on nije Bog, drugi da je samo duh. To je ključna greška koju treba da ispravi. Kada Isus ne bi bio i Bog i čovek, ništa što je ura­dio uopšte ne bi imalo značaja. To bi moralo da bude jasno u čitavom izla­ganju. Na šta bi mogao da se pozove? Isus je činio mnoga čuda da bi dokazao svoju božansku prirodu, ali ljude bi uvek toliko zasenila sama čuda da se ne bi unosili u njihov smisao.

Dugo vremena je Jovan prebirao po sećanju one tri i po godine koje je proveo sa Isusom. Ima toliko znako­va da nije lako napraviti izbor. Dok se prisećao svih priča shvatio je da to što je Isus rekao i uradio ne bi stalo ni u sve knjige ovoga sveta. Mnoga od sećanja su izmamila osmeh na nje­govom snuždenom licu i ponovo su se pojavile bore smejalice. Vreme je letelo. Tek negde duboko u noć, konač­no se opredelio za sedam znakova. Za Jevrejina, broj sedam je predstavljao celinu. Grci su voleli znakove. Sedam znakova će dati potpuni dokaz o nje­govom božanstvu. Po mišljenju Grka, bogovi su podređeni Prirodi, Magiji, Sudbini i Vremenu. Ti znaci treba da pokažu kako Grcima tako i Jevrejima da Isus ima božansku prirodu i da je iznad ove četiri pojave. Odlučio se za sledeće znake:

1. Pretvaranj e vode u vino,
2. Isceljenje bolesnog deteta sa uda­ljenosti veće od 30 km,
3. Isceljenje čoveka bolesnog skoro 40 godina,
4. Hranjenje 5000 ljudi sa 5 hlebova i 2 ribe,
5. Hodanje po vodi,
6. Isceljenje čoveka slepog od rođe­nja,
7. Podizanje čoveka iz mrtvih

Prirodni zakoni, vreme, prostor, kvalitet, sudbina, bolest, smrt su po­dređeni Hristu. To će biti dovoljno. On je gospodar svega.

Valjalo bi spomenuti i svedoke. Njegov narod, kao i njegovi neprijatelji slagali su se oko toga da je on tvrdio da je Bog. Isus je otvoreno pozivao svoje neprijatelje da pronađu greh u njegovom životu. Jedini koji su nalazili bilo je bogohuljenje. Jevreji su često posezali za kamenjem u nameri da ga ubiju. Kako je uspeo da izbegne smrt zbunjivalo me je do kraja. Kao da ih je namerno provocirao, što je i radio sa ciljem da ih navede da glasno kažu šta imaju protiv njega. „Za dobro delo te ne zasipamo kamenjem, nego zbog hule na Boga, što se ti - kao čovek - gradiš Bogom." Nekako je uvek uspevao da im isklizne šaka. Čak se jednom, nakon vrlo napornog dana tokom koga su ga mnogi sledbenici napustili, okrenuo prema nama i pi­tao: „Da nećete i vi da idete7. ". Petar je odgovorio za sve nas: „Gospode, kome da idemo? Ti imaš reći većnoga života; mi smo uvereni i saznali smo da si ti svetac Božiji."

Za one čitaoce koji su Jevreji doda-će još jedan dokaz koji ne može da im izmakne. Kada je Mojsije pitao Boga za ime, Bog mu je odgovorio: „Ja sam onaj koji jesam." To je postalo ime koje se vezuje za njegov karakter, nje­govu posvećenost njima i za njihovo izbavljenje iz ropstva u Egiptu. Na he­brejskom „Ja sam onaj koji jesam" piše se Jahve, i to ime, za jednog Jevrejina, predstavlja toliku svetinju da se ne srne ni izgovoriti. Kada su Isusa provocirali da otkrije svoj identitet, on bi im često odgovorio: „Ja sam onaj koji jesam." To je Jevreje izluđivalo, i po običaju bi posezali za kamenjem u nameri da ga ubiju. Jovan je odabrao nekoliko tih detalja da Jevrejima podvuče suštinu. Odlučio se za sledeće:

1. Ja postojim pre no što se Avraam rodio,
2. Ako ne poverujete da sam onaj koji jesam, umrećete u svojim gre-sima,
3. Ja sam, koji govori s vama.

Neki grčki filozofi uče da je čovek u osnovi dobar. Zlo je rezultat nezna­nja, a ne moralne iskvarenosti. Njihovo rešenje je sticanje znanja, i to posebne vrste znanja koje oni nude i koje je re-zervisano za one koji su prošli dobru obuku. Priča o Isusu i Nikodimu bi ovde dobro poslužila. Nikodim je bio taj učitelj Izraela! Nije bilo učenijeg intelektualca u zemlji. Međutim, za­nimljivo je da je on došao Isusu. Za njegove savremenike odlazak Isusu značio bi profesionalno samoubistvo, zato je k njemu otišao noću. Želeo je racionalnu diskusiju o teološkim pi­tanjima. Isus ga, međutim, u samom startu zapanjuje izjavom »Moraš se iznova roditi«. Nikodim je mislio da se ovde radi o intelektualnom i mo­ralnom problemu. Kakav je sad to odgovor „Roditi se ponovo"?! Pa ipak, konačno je shvatio. Postao je predani Isusov sledbenik.

Ostali filozofi uče da je fizički svet iskvaren. Petljanje sa tim svetom oso­bu čini moralno nečistom. Kako bi njima zvučalo to što je Isus na svadbi pretvorio vodu u vino? I to ne u bilo kakvo vino, već najbolje moguće! Šta bi rekli za to što je razgovarao sa pro­stitutkom? Doticao je bolesne i mrtve. On sasvim izvesno nije izbegavao svet. Štaviše, često se mešao sa njim.

Šta još treba reći? Za Grke je ve-rovanje ustvari intelektualno prihva-tanje bez ikakve praktične primene u realnosti. Mnogi su verovali u Hrista, ah on nije imao nikakvog uticaja na njihov svakodnevni život. Što se prak­tičnog života tiče još uvek su živeli po paganskim merilima. Intelektualno su se slagali sa informacijama koje su ćuli o Isusu, ali vrlo malo je od onoga što je on naučavao uticalo na njihovu svakodnevnu komunikaciju sa supruž­nikom, decom, saradnicima, susedima i društvenom zajednicom.

Isus je stalno prekorevao ljude jer njihova vera nije davala rezultate u praksi. Reč verovanje će u ovoj knjizi predstavljati glagol, radnju. Verovati u Isusa će značiti da se to reflektuje u svakodnevnom ponašanju.

Jovan je beležio mnoge ideje. Što je više razmišljao to mu je više priča padalo na pamet. Sećanja na te tri go­dine bila su još uvek vrlo živa. Sada je došlo vreme da piše. Matej i Luka su počeli od Isusovog rođenja, a Mar­ko od njegovog krštenja. Krenuli su od toga da je Isus ispunjenje Božijeg obećanja Jevrejima, čovečanstvu, da će doći Spasitelj. To je tačno, ali Jevre-ji to koriste kao dokaz da je Isus bio samo ljudsko biće. Izopačili su sve što je bilo dobro. Isus je bio mnogo više od običnog čoveka. Jovan je o tome dugo razmišljao. Kako da počne a da još prvom rečenicom privuče pažnju svoje publike, i da se dotakne svih laži koje su o njemu izrečene od samog početka? Bio je čovek koji je došao do suštine i hteo je da ih pridobije pr­vom rečenicom. Konačno se dosetio. Uzeće prvu rečenicu jevrejske Biblije ali koristeći grčke filozofske termine. Obratiće se od početka i Jevrejima i Grcima. Izvukao je svitak i pero, i po­čeo da piše:

U početku bese Reč Božija, i ta Reč bese u Boga, i Bog bese Reč. Ova bese u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, stoje postalo, nije postalo bez nje. U njoj bese život, i život bese sve-tlost za ljude. I svetlost svetli u tami, i tama je ne prihvati. I Reč se ovaploti i stanova medu nama, i gledasmo njenu slavu slavu kao jedinorodnoga od Oca, punog blagodati i istine.
(Jovan 1:1-4, 14).

Nije mu mnogo trebalo da završi knjigu o Isusu. Znao je kud ide, kako će tamo da stigne i zbog čega ide. Knjiga je napisana za vernike koji su napadnuti lažima. Ona je primenljiva i danas baš kao što je bila i tada, jer nas laži do danas nisu napustile. Ovim recima je završio:

 I mnoga druga čuda učini Isus pred učenicima, koja nisu zapi­sana u ovoj knjizi; a ova su za­pisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u njegovo ime.
(Jovan 20:30-31).