:::::: START

Upis na jedan od mnogobrojnih fakulteta i koledža u Velikoj Britaniji vrši se uglavnom sa 18 godina (mada se sreću i tzv. „mature students" - autor ovog članka je imao kolegu, dedu od 70 godina!), a u većini slučajeva ne pola­že se prijemni ispit već se kao kriterijum za upis uzimaju ocene iz srednje škole. Studenti se prijavljuju na nekoliko fakulteta preko centralnog sistema za prijave, i na osnovu dobijenih ponuda, odnosno ispunjenih uslova, upisuju se na jedan od njih. Tu se studenti neretko susreću sa svojim prvim razočarenjem, kada su zbog malog broja mesta ili neispunjenim uslovom za željeni fakultet prinuđeni na „second choice", odnosno na upis na fakultet koji im je bio drugi ili treći po redu na spisku.

:::::: TRKA

Ove poteškoće se brzo zaboravlja­ju u vrtlogu prvih nedelja fakulteta, prvih predavanja, prvih radova i prvih rokova. Najveći broj fakultetskih kurseva traje tri prilično intenzivne godine. Izuzetak su medicina, arhitektura i jezici, gde se podrazumeva je­dnogodišnji boravak u inostranstvu između druge i treće godine radi usavršavanja dotičnog jezika.

Kursevi su fleksibilni i mogu se donekle „krojiti" pre­ma nahođenju studenta. Tako da od 120 bodova ili „credits", koliko student treba godišnje da skupi za uslov, 60 (recimo) se stiče na obaveznim („ćore") predmetima, dok se još 40 stiče u okviru katedre ali kroz izborne predmete vezane za smer, a preostali broj bodova se (uz određena ograničenja) može steći čak na drugoj katedri, ili fakultetu.

:::::: FINIŠ

Sistem ocenjivanja i polaganja je ono što možda najviše razlikuje engleski sistem od ovdašnjeg. Ten­dencija je da se sve veći deo konačne ocene za određeni predmet stiče to­kom godine, a ne na završnom ispitu, tako da na seminare, radove i poneki kolokvijum otpada dobrih 60% ko­načne ocene. Ovo donekle smanjuje pritisak završnog ispita (koji je skoro uvek pismeni - usmeni ispiti su re-tki) i potrebu za kampanjskim uče­njem i „bubanjem", a čini se i da se više nauči.

Međutim, treba napomenuti da mogućnost da se padne na ispitu NIJE predviđena! Postoji samo je­dan ispitni rok semestralno, u kojem se polažu SVI odslušani predme­ti iz prethodnog semestra (obično 5-6, sve u roku od nedelju-dve dana). Prolazna ocena je 35%, što retko ko ne zadovolji, ali zato dobijena ocena stoji, hteo to student ili ne, i uračuna­va se u prošek... Sledeći semestar se nastavlja bez mogućnosti ponavlja­nja ili poništavanja.

Na kraju studija se na osnovu prošeka dodeljuje završna ocena, i to po pomalo arhaičnom opisnom sistemu: prvoklasna („First Class"), viša drugoklasna („Upper Second Class"), niža drugoklasna (,,Lower Second Class") i ona koju niko ne bi poželeo, trećeklasna („Third Class"). Sve ispod toga, od 40-44% smatra se prolazom bez ocene, a ispod 40% je „Pao", što je prilično redak slučaj.

:::::: MEDALJA

Ima onaj vic: „Šta kažeš diplo­miranom filologu kad ga sretneš?" „Dajte mi Big Mek i veliku Kolu'". Šalu na stranu, u Engleskoj kao i svu­da, nameće se pitanje, šta posle?

Na zapadu ne postoji toliko usa­đen pojam „struke", pogotovo kada su društveni i jezički smerovi u pi­tanju. Naprotiv, veliki broj studenata nakon fakulteta nema dalji dodir sa smerom koji su studirali. Današnje međunarodne firme često ne traže istoričare, jezičare, sociologe itd. već mlade, sposobne ljude koji su svo­jim boravkom na fakultetu pokazali inteligenciju, kapacitet da uče i da motivišu sami sebe, i potencijal za dalji napredak u nekom konkretnom poslu koji se najčešće uči ,,u hodu". U svakom slučaju, zaposlenje posle faksa uopšte nije zagarantovano ni tamo, i život studenta u poslednjem semestru treće godine je velikim de-lom obuzet ovim pitanjem.

:::::: ISKUSTVO

Sve ovo o učenju, ocenama itd. je naravno samo mali deo priče o studentskom životu. Odlazak na fa­kultet predstavlja jednu od velikih životnih avantura. Za studenta u Engleskoj, kao i ovde, ovo najčešće podrazumeva selidbu u drugi grad i sve što to povlači: prvu „slobodu" od roditeljskog nadzora i mogu­ćnost uređenja sopstvenog života, prve neuspele pokušaje pranja veša (za mene je bilo otkriće da se bele stvari peru odvojeno od ostalih!) i kuvanja, a i često upuštanje u buran društveni život, sa svim što to po­drazumeva. Za mnoge ovo ostane i kao najupečatljivija uspomena na studentski život, da ne kažem jedan od najvećih krivaca za nepotrebno veliki dug.

Moje iskustvo sa studija je da sam u svoj toj slobodi, kao mlad čo-vek imao priliku da u stvari prvi put susretnem samog sebe, onakvog ka­kav stvarno jesam. Bez roditeljskog „zvona", lišeno svake kontrole, moje pravo „ja" je moglo da dođe do izra­žaja. I ne mogu da kažem da su mi baš najmilije te uspomene. Iznena­đen sam koliko su brzo neka načela, moralna i ostala, koja sam poneo iz porodice, za koja sam mislio da su neprikosnovena, mogla da „padnu u vodu". Čudi me i to što nisam bio u stanju da iskoristim vreme studija za ozbiljnije razmišljanje o životu i o njegovom smislu; bilo je tako lako ispuniti svoj život svim i svačim a ova pitanja zaobići i zanemariti, barem privremeno.

Završio sam fakultet sa vrlo dobrom ocenom (komisija je oči­gledno bila dobro raspoložena tog dana), i sa relativno malim novča­nim dugom (oko €1200!). Onaj dru­gi dug koji je tek kasnije prispeo za naplatu javio se kao posledica nere-šavanja najvažnijih životnih pitanja u to vreme. To su pitanja koja svaki student može i treba sebi da postavi, bez obzira u kojoj državi studirao - odakle sam, ko sam, kuda idem? Nerešena, ona postaju duhovni i duševni teret koji nijedno obrazova­nje na svetu samo po sebi ne može da olakša.
Studije su jedinstvena prilika da čovek stekne novo znanje, nove prija­telje i upozna nove vidike, i za tu pri­liku smo spremni da platimo cenu. Ali studije su prilika i da čovek bolje upozna samog sebe i potraži smisao u životu koji će prevazići puko inte­lektualno znanje i društveni život. Koja je cena takvog znanja?