Zašto se kod nas prednost u rešavanju psiholoških problema daje isceliteljima u odnosu na stručna lica, odgovara nam psihoterapeut i savetodavac iz novosadskog Centra za traumu, Jelena Šakotić - Kurbalija.

- Ljudi se češće obraćaju proročicama i vidovnjacima zato što je psihoterapija, uglavnom, dug proces koji podrazumeva našu ličnu pramenu. Možemo uticati samo na sopstvena osećanja, način mišljenja i ponašanje. Menjajući svoje rea­kcije automatski menjamo i celokupnu situaciju ili odnos sa ljudima koji posle pramena ne može da bude identičan kada se u njemu jedna strana drugačije ponaša. Naravno, psihoterapija ne može preko noći da nam promeni život, ona zahteva vreme i angažovanje samog klijenta. Zato je lakše držati se spoljašnjeg lokusa kontrole: „Nije mi dobro, ali nije problem u meni već u šefu, suprugu, deci, pa ja zbog svih njih patim." Ljudi se osećaju loše kada u prvi mah čuju da oni ne mogu da promene okolinu.

Savetovališta i psihoterapeuti se ne rekla­miraju u komercijalnim medijima što i jeste suprotno od marketinga vidovnjaka. Jelena S. Kurbalija ističe da se građani obraćaju Centru za traumu, uglavnom, posle većih kampanja Cen­tra, a još češće kada čuju da je neko od njihovih poznanika tražio tu vrstu pomoći, jer klijenti daju najbolju reklamu.

 - Mali broj ljudi poznaje one koji posećuju psihoterapeute. Otežavajuća okolnost je što procenjujemo da li je nešto normalno ili ne, na osnovu toga da li je uobičajeno i koliko njih to radi. Ako smatramo da se psihoterapeutu obraćaju samo oni koji „nisu normalni", a za psihologe i psihijatre nismo često ni sigurni šta rade, onda trpimo dok ne postanemo svesni da nije strašno obratiti se za pomoć i da nas drugi neće osuđivati - smatra J. S. Kurbalija.

Kada smo pitali Vidovitu Nadu koja ima svoju agenciju u novosadskom centru Apolo, zašto se građani radije obraćaju ljudima poput nje nego psihoterapeutima, odgovorila nam je daje to zbog osećaja srama.

-           Sramota ih je da dođu i kod mene, a kamoli da odu kod terapeuta. Ovde ljudi dolaze zbog različitih problema tako da su i cene različite. Najniža cena je 400 dinara za jednu posetu, a neke moje kolege naplaćuju i po 100 eura. Pošto se često prepoznam u tuđim ljubavnim problemima, njihovo rešavanje naplaćujem minimalno. Nema pravila koliko puta neko treba da dođe, klijenti sami odlučuju o tome - kaže gospođa Nada.
Što se tiče cene jednočasovne seanse u nekom od psihoterapeutskih i psiholoških centara, ona se kreće od 1200 do 2000 dinara, u zavisnosti od vrste terapije. Potrebno je najmanje pet do deset seansi, a neke terapije traju mesecima. Novac u procesu psihoterapije ima svoju funkciju koja se ogleda u nestanku otpora koji se prirodno javlja, povećanoj motiva ­ ciji klijenata da se brže otvaraju i iznose svoje probleme, poštujući zakazane termine. Takođe, kada plaćaju, ljudi više obraćaju pažnju na rad samog terapeuta.

Ako se podsetimo sumorne statistike sa početka ovog teksta, možemo slobodno da kažemo da je sve to luksuz za naše prosečne građane, ma koliko njihovi problemi bili ozbiljni. Sva sreća što postoje psihološka savetovališta čija je stručna pomoć besplatna, kao i ona kojima se građani mogu obratiti putem telefona. Jedno od njih je i pomenuti Centar za traumu.

Nedostatak novca, informisanosti i motivacije, uz prevelike predrasude i primitivne pokušaje izlaska iz beznađa kroz čudotvorne lekove, latino sapunice i kvizove, samo su neki od pokazatelja kulture siromaštva na kojoj počiva naše društvo, te je nemoguće razlikovati šta je kultura siromaštva, a šta samo društvo.