Art radionici Lazareti u Dubrovniku, a spremaju još nekoliko gostovanja u većim gradovima.
Svesni svih negativnosti kojima je okružena mlada generacija, želimo da izazovemo pozitivnu reakciju i pomak od stereotipnog načina ponašanja i života modernog društva
Predstava Putnik, moderno scensko izvođenje literarnog dela „Poklonikovo putovanje” (Pilgrom’s Progress) Džona Banjana iz 17. veka, u adaptaciji i režiji Svjetlane Brezo i izvođenju dramskog kluba Svaki student, izvodila se do sada u nekoliko gradova bivše zajedničke nam države. Igrali su u Pozorištu mladih u Sarajevu, Kulturnom centru Trešnjevka u Zagrebu, u Art radionici Lazareti u Dubrovniku, a spremaju još nekoliko gostovanja u većim gradovima.
Putnik je alegorijski prikaz životnog putovanja pojedinca i na jasan način govori o trajnim vrednostima koje su često zapostavljene u današnjem društvu. Sarajevska amaterska glumačka grupa, koju predvodi Svjetlana Brezo, deo je dramskog kluba Svaki student koji pripada međunarodnoj organizaciji a okuplja talentovane mlade ljude koji žele da se oprobaju u pozorišnom delovanju. „Svesni svih negativnosti kojima je okružena mlada generacija, želimo da izazovemo pozitivnu reakciju i pomak od stereotipnog načina ponašanja i života modernog drustva“ – reči su kojima Svjetlana Brezo objašnjava njihov scenski angažman.
Ova 34-godišnja Bosanka širokog osmeha rođena je u Sarajevu. Mama balerina, tata glumac;... završava baletsku školu;... ’91 odlazi u Beograd kao izbeglica;... studira jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik i pohađa režiju na FDU u Beogradu godinu dana;... potom živi i radi u Zagrebu tri godine, a zatim se vraća Sarajevo;... veliki je zaljubljenik u pozorište;... voli humor i duhovit pristup ozbiljnim stvarima; poslednjih nekoliko godina, posle dve pozorišne predstave za koje je napisala tekst, u kojima je bila reditelj i glumica, angažovana u predstavi Putnik.
VOX: Zašto baš Putnik?
Ljudi su trenutno okrenuti veri najviše zbog tradicije – što je sindrom cele posleratne Juge. Radi se o nekoj vrsti mode – bez poznavanja činjenica u vezi sa verom. Mi radimo sa studentima, koji iako su intelektuaci, nisu mnogo upućeni u ono što Sveto Pismo govori. Ne shvataju koliko je Bog maštovit i dubok, sveprisutan i vezan za svaku našu okolnost. Crkvu zamišljaju kao nešto što je za bakice i dekice, ili nešto što je čisto kul, ali bez nekog dubljeg doživljaja.
Putnik dobro pokazuje stvaran život i ljudske karaktere sa pozicije putnika koji ide u Nebeski grad. Susreće razne ljude i dešavaju mu se nebrojene stvari – što pokazuje da hrišćanski život uopšte nije dosadan, već da je prava avantura. Na tom putu sreće likove koji predstavljaju karikirane ljudske osobine u kojima se može prepoznati svaki gledalac. Na kraju predstave čovek može da stekne bolji utisak o svom životu i da se zapita: „Šta ću sa svojim životom?“
VOX: Da li su bile različite reakcije publike u Sarajevu, Zagrebu i Dubrovniku?
U Zagrebu su se više smejali, i više su reagovali u sredini predstave, ali su celu stvar prihvatili prilično normalno zbog kulture katoličanstva. U Sarajevu je veoma veliki utisak na njih ostavio ovaj pristup veri i Hristu. Mislila sam da im se, po reakcijama, predstava ne sviđa, ali su mi kasnije rekli da se svima veoma svidela, bili su poneti i stvarno oduševljeni.
Dubrovačka publika me je najviše iznenadila. Prijatno. To je grad u kojem na kulturnom planu ne prolazi sve i svašta, a nas su vrlo ozbiljno primili. Nakon predstave neki od njih su mi rekli da su doživeli „duhovnu obnovu“, a neki, opet, da ih je Putnik ozbiljno naveo na razmišljanje. Dobili smo samo pozitivnu kritiku, što je velika čast u jednom takvom gradu. Već su nas pitali postoji li mogućnost da Svaki student započne svoj rad i tamo.
VOX: Ko su glumci?
To su studenti, osim jedne osobe. Neki od njih su hrišćanski vernici a troje od njih su muslimani koji su vrlo zrelo reagovali na predstavu.
VOX: A publika?
Uglavnom studenti, ali je bilo i ljudi iz pozorišne branše...
VOX: Jel’ bio tata na predstavi?
On je baš tad imao predstavu, ali je gledao na kaseti zagrebačku postavu. Vrlo me jeohrabrila njegova reakcija da sve ovo sto radim ima nekog smisla.
VOX: Da li nameravaš da praviš neku vrstu hrišćanskog pozorišta?
Videćemo. Planiram još jednu predstavu, pišem tekst.
VOX: Tematika je opet hrišćanska?
Da, s tim što je glavna uloga skinhed. Htela bih da pokažem kontrast između sistema, buntovništva protiv sistema i sistema koji oslobađa.
VOX: Mnogi hrišćanstvo shvataju kao sistem koji se bavi zabranama.
To je zato što ljudi ne znaju kakav je Bog, gledaju samo spisak pravila, ne gledaju srž i čemu ta pravila, ali onaj koji ih je postavio je onaj koji oslobađa. Jer ljudi svakako žive po nekim pravilima. Kad živiš kao fol za slobodu, živiš u pravilima te, nazovi slobode. Ako hoćeš da budeš buntovan, ne možeš se ponašati drugačije, moraš se ponašati po pravilima koja taj svet buntovništva nalaže. Ljudi više vole tu nazovi slobodu, ropstvo svetu koji su sami stvorili. Čoveku izgleda lakše da živi po svojim pravilima nego da sledi tuđa, pa makar bila i božija.
VOX: Koje je onda, po tebi, najvažnije pravilo?
Ljubi Boga svim srcem i bližnjeg svog kao samog sebe. Isus je rekao da je sve sadržano u te dve zapovesti. Jer ljubav oslobađa, ali je ne možemo imati dok ne shvatimo kakav je Bog. Kada zavolimo Boga, ta ljubav nam daje slobodu. Jer, druge religije su uzele pravilo: „Ne čini drugima ono što ne želiš da oni čine tebi“ – to je pasivan odnos, neću da te povredim, ali neću ništa s tobom da imam. Ali Bog je rekao: čini drugom ono što želiš da oni čine tebi... a to je aktivan čin prema drugom. Mada, ako želim da me svi drugi ostave na miru...ha, ha....
VOX: Kad dolazite u Beograd?
Možda na jesen... Naravno, voleli bismo da nas vide i u Skoplju, Splitu, Tuzli - svuda gde se razume bivši srpskohrvatski, a u ove gradove su nas već zvali.
VOX: Gde vidiš svoje mesto u pozorišnoj umetnosti?
Jedan profesor sa akademije, Nikola Jeftić, poznati profesor režije sa FDU rekao je da je uvek u meni video spoj Boga i umetnosti. Međutim, taj spoj nije jednostavan. Pozorišna umetnost je nastala u antičkoj Grčkoj i u vezi je sa prinošenjem žrtava radi proživljavanja istih emocija kod onih koji su u publici i onih na sceni, i oslobađanja emocija – uglavnom negatvinih – da bi došlo do pročišćenja ili katarze – kao što je Aristotel opisao. A Biblija kada govori o Bogu, govori o apsolutnom Bogu i apsolutnoj istini, gde je Bog taj koji ti unapred daje odgovor, pokazuje put i oslobađa te. Na žalost, ljudi smatraju da ih to ograničava, a da im umetnost daje slobodu da sami pronađu odgovore i slobodu.
Baš zato što ljudi misle da je umetnost dublja, da nam daje više slobode da shvatimo ko smo i kakvi smo a da nas Bog, crkva i vera ograničavaju i lišavaju individualnosti, želim da pokažem šta je istina. Jer, Bog je taj koji te pročisti kao individuu i da ti da budeš svoj, takav kakav si, da budeš u stvari drugačiji od ostalih na zdrav i normalan način. Zato želim da napravim predstavu o tome kako se jedan umetnik, koji misli da je slobodan, susreće sa istinom iz Biblije, a koju on odbija i gleda kao skup pravila. Kroz neke događaje u životu shvatiće da ga jedino Bog može ispuniti i da je On jedino ono za čim tragamo ceo život, za čim čeznemo – i kad odemo da gledamo predstavu, kad odemo da se ispunimo i ispraznimo – mi u stvari tražimo Boga. Kroz umetnost doživljavamo neko trenutno ispunjenje i pražnjenje a Bog nas ispunjava zauvek.
VOX: Imaš neke uzore u toj vrsti umetnosti?
Ne baš.
VOX: Onda si neka vrsta vizionara, predvodnika?
Uvek bila! Ha, ha...
VOX: Koja je ti nadraža reakcija koju si uspela da predstavom izazoveš kod publike?
Zapitanost o sopstvenom životu. Posebno kod pozorišnih ljudi. To su veoma nesrećni ljudi. Imaju za cilj da promene publiku, da utiču na svet, a to se retko postiže. Najčešće im je najteže da promene sebe i okolinu i to ih još više pritiska, ubijajući i sam cilj njihove profesije.
VOX: Zar i sama ne želiš da postigneš isto, da promeniš publiku, utičeš na svet?
Da, ali ja se ne oslanjam na postavljanje nedorečenih pitanja i sposobnost publike da sama pronađe odgovore. Pod tim mislim na pitanja koja stvara umetnost da bi ostavila prostor auditorijumu da sam dođe do odgovora. Što se mene tiče, pokušavam da podstaknem na razmišljanje gledaoce istinom koja se na prvi pogled nameće ali im daje dovoljno prostora da preispitaju svoje relativističke stavove o duhovnosti i etici u današnjem svetu. S druge strane, verujem da Bog, koji je jedini svemoguć, najbolje može da dotakne srca onih koji gledaju predstavu i ne smatram da bilo šta dobro mogu da postignem ako On ne utiče na ljudska srca. Da li uspevam u tome, pitanje je za publiku. Publika najbolje zna da li im je ikada u životu pomoglo ono što su gledali – da li su došli do ključnih odgovora za sopstveni život.
Vesna Lavrnja |
