 |
|
Godina novog Ustava. Ustavu koji smelo tvrdi da je Srbija država srpskog naroda i svih onih koji u njoj žive. To se, stručno rečeno, naziva pleonazam. Nešto je ili moje, ili tvoje, ili naše. Reći „moje i tvoje" znači biti nepismen, a ne politički korektan. Ili je prvo moje a tek posle, možda, i tvoje?
I konačno, godina novog (starog?) pisma. Svaki Srbin kome je latinica predstavljala pretnju, sad može da odahne. Nema više, ЋИРИЛИЦА RULES! Konačno. Pa dobro, neka im bude. Kao da će nam od toga svanuti.
Neću govoriti o ljudskim pravima. Ali o jeziku hoću. Evo šta me brine. Brine me što nam jezičku politiku određuju ljudi koji ne
|
|
| veruju u Vuka Karadžića i srpski jezik. Ne znam da li ste čuli? Vuk je, kažu savremeni jezikoslovci, unesrećio srpski narod pošto je uzeo govor seljaka i nepismenjaka a u zapećak gurnuo taj naš divni staroslovenski jezik kojim se govorilo među učenima i pismenima. Zaboravimo „piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano". Ono što se nekad smatralo genijalnim, sad ispade delo luđaka. Vremena se menjaju. Ćirila i Metodija napred, Vuka nazad u Tršić. Brinje me što se za novu jezičku politiku zalažu oni po gradu ispisuju grafite CPБИЈА ДО ТОКИЈА! Koji možda umeju da se potpišu ali imaju pravo na mišljenje. I to nam je, kažu, demokratija. Većina vlada, makar nepi-mena. Zvučim ogorčeno? Nego šta! Pa zar maternji jezik da mi neko obezvređuje?
Brine me što će sutra taj isti neko doći i reći mi da ubuduće prevodim na hrvatski, pošto se srpski ne može pisati latinicom. I brine me što će se pozvati na Ustav.
Smejao sam se letos bankomatu na tivatskom aerodromu: „Odaberite jezik - engleski ili crnogorski." SacKe se, verovatno, bankomat smejati meni, pošto ću ubuduće birati engleski. Šta da radim, postao sam stranac u rođenoj zemlji. Sada sam taj „drugi" kome ova zemlja „takođe" pripada. Manjina, persona non grata, čovek koji će uskoro biti prozivan jer piše „tuđim" pismom. Jer mu je tuđe svoje a svoje tuđe. A možda i zato što se ne preziva na ,,-ić".
E znate šta! Baš NEĆU!!! Izjasniću se kao nepismen. Ili kao manjina. Biću uporan, teraću inat, barem ću po tome biti veći Srbin od svih koji bi i jezik da prisvoje, obesvete, svedu u granice svojih skučenih umova. Čitavog života pišem latinicom. To mi je uspomena na majku i oca, na dom u kome nije bilo važno kojoj rasi, veri ili narodu pripadaš. Ili kojim pismom pišeš. Niko me neće naterati da se skučim, ograničim, vratim u srednji vek. Srbija nije Vizantija, a Beograd nije Teheran. Novi Ustav ti garantuje pravo na život, na izbor, pravo da budeš ono što jesi! Tako su nam barem obećali. I zato: i dalje ću kupovati i čitati knjige na ćirilici jer je volim, mislim da je prelepa i hvaliću se njom u inostranstvu, kao i do sada. Ali, pisaću latinicom, jer imam pravo da biram, jer je moja, jer sam to ja. Pa ako nekome smeta, baš mi je žao. I dosta više.
Igor Solunac |
