jezika nema ni narodne književnosti, ni države ni samog naro­da. Stefan Nemanja je tvrdio da ako se jednom narodu nametne neki drugi jezik, onda je on poražen u svakom smislu. Kako se to odnosi na srpski narod danas? Da li smo na putu da budemo poraženi i, ako jesmo, na koje načine se možemo odbraniti i sačuvati? Mogu iskreno da priznam da ovaj članak piše jedan istinski nacional­ni romantičar. Jezičar sam (ili ako hoćete filolog) koji je svoju zanesenost jezičarenjem dokazao nebrojeno puta. Poznavalac pet stranih živih jezika i jednog mrtvog, a opet uvek i zauvek romantično zaljubljen u svoj jedan jedini, srpski jezik. Međutim, na samom početku, moram da razjasnim dve stvari. Istin­ski nacionalni romantičari smatra­li su da je svaki narod Bogom dan na svoj način (setite se kako Biblija objašnjava postojanje raznih jezi­ka), te ovde neće biti nikakve mržnje preusmerene ka drugim narodima i jezicima, kao ni nipodaštavanja istih. Na to me obavezuje činjenica da sam Srbin i hrišćanin, a i Srbi i hrišćani se s drugima, različitima od sebe, odnose s poštovanjem i ljuba­vlju. To znači imati toplu slovensku dušu. Drugo, jedan je dr Ivan Klajn. Niti pomišljam, niti bih u stvarnosti mogao da svoje znanje postavim u ravan sa znanjem uvaženog profeso­ra, ali se usuđujem da s njim delim jednaku ljubav prema zajedničkom jeziku, kao i neobično prezime.

„Srpski jezik je jedan od najle-pših jezika na svetu, svakako najlepši koji sam ikada čuo", reče moj prijatelj Amerikanac. Inače čovek koji savr­šeno govori švedski i natuca španski. A tek kad je video ćirilicu! Samo što mu suze nisu pošle. Pa ipak, tim naj-lepšim jezikom govori šačica ljudi, a njegovim, engleskim, gotovo čitav svet (eh, globalizacija!). Priča se da će ga na kraju govoriti svi. Doduše, već sada se bez poznavanja kompju­tera i engleskog jezika, ne može naći posao. Strašno je da ti isti ljudi koji tek počinju da uče engleski, u isto vreme svakodnevno koriste mnoge engleske reči, tuđice, kako se to stru­čno kaže, a nisu sigurni u gramatiku sopstvenog jezika. Pitala me jednom učenica šta znači „instantaneouslv". Ja kažem: „Trenutno", a ona odgova­ra: „Aha, znači promptno"! Pa dobro, može i tako.

Može li? Stefan Nemanja se sva­kako ne bi složio.

Kada je čoveku ugrožen život, ukazuje mu se prva pomoć. Među­tim, ona se može ukazati i jeziku koji odumire. Sastoji se u tome da se uvek i na svaki način izbegavaju pozajmljenice tamo gde postoje naše reči. Nemojte prilagođavati izgovor

- koristite sopstveni jezik. Dovoljno je bogat. Nemojte reći „perfektno", recite „savršeno", nemojte govoriti „partija", recite „stranka". Primera je mnoštvo i ako niste sigurni, pogle­dajte u rečniku sinonima - imamo ih više nego dovoljno.

I još jedna napomena: Ne verujte onima koji veštački pokušavaju da „isprave" greške iz prošlosti. Neda­vno sam čuo da je „srpski" pogre­šno, a „srbski" ispravno zato što su komunisti hteli da lakše uvedu srp u svest naroda! Onima koji zagovara­ju izvorno jezičko srbovanje prepo­ručuje se sledeća terapija: proučite glasovne promené i primere poput „vrabac-vrapca", a ne „vrabca", ali pre toga pogledajte seriju „Vuk Karadžić" gde Miki Manojlović kao Vuk i Ale­ksandar Berček kao Miloš Obrenović raspravljaju o tome.

Prva pomoć je ovim uspešno ukazana, nastavak lečenja sledi. U rukama je stručnjaka, mal' ne rekoh eksperata.

Igor Solunac