(da bih je još više volela), došlo je i mojih pet minuta – prilika da otkrivena tajna mesta podelim sa dragim ljudima, sa kojima me vezuje zajednička radoznalost i spremnost na nova iskustva.
Istočna Srbija mi je oduvek bila posebno privlačna, a sve više shvatam i zašto. Upravo zbog toga, odlučila sam da joj posvetim nekoliko izleta tokom proleća. Odabrani pravac ovoga puta bio je Negotin. Najlakše je od Beograda stići autoputem do Paraćina, a onda regionalnim putem za Zaječar, pa dalje do Negotina. Ukupno oko 330 km.
Ovaj pogranični region odavno pati od teških problema: bele kuge, odliva stanovništva i nepostojanja jasnog pravca delovanja, kojim bi se bogatstva ovog kraja na pravilan način iskoristila. Tek nedavno, posredstvom državne televizije, u Srbiji se pročulo da u Negotinskom kraju postoji vinarski kompleks iz 19. veka, čija mu je originalnost i očuvanost donela status kulturnog spomenika, pod najvišim stepenom državne zaštite. Zovu ga Rajačke pimnice (ili pivnice), a radi se o vinskim podrumima vinara iz sela Rajac, na bregovima koji okružuju tok Timoka, nekih 30 km od Negotina. Građene od kamena, pokrivene ćeramidom, oformljuju krivudave sokake, na čijim raskršćima se nađe pokoja česma ili bunar. Zgrade su većinom male, a uočljivo je da ni jedna nema dimnjak. U njima se, zapravo, nikada nije živelo. Kuće vinara se nalaze nešto niže, u samom selu. Ipak, pasionirani uzgajivači loze i proizvođači vina, provodili su najveći deo života baš u ovim skromnim kućama, čiji je spoljni izgled do dan danas potpuno autentičan i očuvan. Na kraju kompleksa nailazi se na neobično veliko groblje. Naš domaćin, inženjer Miroslav Karamančić, govori o načinu života nekadašnjih vinara: obzirom da im je čitav život bio prožet vinom – od uzgoja vinove loze, do proizvodnje i plasmana božanskog napitka, njihovo napuštanje ovog sveta je uvek prvo objavljivano na njihovim pimnicama. Zbog toga ni jedna zgrada ovog kompleksa nije bez crno uokvirenog oglasa. Preminulog bi zatim, putem kroz ceo kompleks pimnica, prenosili do večitog počivališta. Na groblju se mestimično mogu videti neobični monolitni spomenici, uočljivo stariji od ostatka sela. Kako je nedavno utvrđeno, kaže Karamančić, oni datiraju iz Rimskog doba, što samo govori o tome da mnoge tajne ovog, nekada bogatog, vinarskog regiona tek treba otkrivati.
Od razgledanja pimnica i napornog degustiranja proizvoda još uvek aktivnih vinara, odmaramo se u restoranu sv Trifun. To je, zapravo, jedna od pimnica koju je, sa ljubavlju i očigledno dobrim ukusom, renovirao g. Karamančič. Na meniju sve sami domaći specijaliteti, od sira, kajmaka, čvaraka i vruće pogače, preko belmuž-a (originalni specijalitet istočne Srbije) i jagnjeće sarme u maramici, do pečenja, ili gulaša od divljači. I najgladniji bi se zasitio, i najprobirljiviji gost našao bi nešto za svoju dušu. A uz sve to domaća rakija i vino bez ikakvih ograničenja. Ako se neko previše umori od napornog rada za trpezom, moguće je i prenoćiti u sv Trifunu, u nekoj od soba ovog malog pansiona. ( http://www.hranaipice.com/svetitrifun/ )
Obzirom da je istočna Srbija poznat pečalbarski kraj, uobičajeno je da, vozeći se kroz naselja, uočite veoma lepe i izuzetno prostrane kuće i dvorišta. Na žalost, većinom su prazne. Njihovi vlasnici su, uglavnom, još uvek negde na radu u inostranstvu. Potomci i rodbina najčešće odlaze put većih gradskih centara. U selima je ostao stariji živalj, škole jedva da imaju učenike. Pa ipak, zračak nade se ukazuje. Preduzimljiviji ljudi iz ovog regiona odlučili su da na svoj način potpomognu razvoj svog kraja. Tragajući za smeštajem u Negotinskoj krajini, naišla sam na sajt udruženja DERT (Društvo za eko-ruralni turizam, http://www.dert.org.yu/ ). Bez mogućnosti da išta od onoga što je pisalo na sajtu proverim, upustih se u saradnju sa gospođom Slađom Živković, službenikom ovog udruženja. I nisam se pokajala.
Grupa Mensinog PDP siga (sekcija za putovanja), provela je izuzetan vikend, smeštena kod domaćina u selu Tamnič. Ovo selo danas ima jedva preko 200 stanovnika, a nalazi se na nekih 5 km od Rajačkih pimnica. Kuće prostrane, dvorišta lepa i čista, domaćini izuzetno ljubazni. Nije im teško da, radi nas, odu do centra sela u prodavnicu, ako gostima nešto zatreba, pa čak i da vlasnika prodavnice dovedu od kuće da radnju otvori.
Buđenje u selu, uz cvrkut ptica opisano je i opevano u mnogim književnim delima. Međutim, dok to ne dožive, gradski ljudi teško mogu da shvate u kojoj meri je to relaksirajuće. Jedina želja koja čoveka obuzme kad, nakon takvog buđenja, izađe na trem obasjan suncem i ukrašen cvećem, je da tu ostane dugo, dugo, i da dozvoli tom miru, koji sve prekriva, da se useli u njega. Tu je, međutim, i doručak, za koji je domaćica od ranog jutra mesila pogače, pite, proje, kolače. Ponegde se nije moglo zaobići ni pečenje ili roštilj, u tim jutarnjim satima. Iako smo tokom vikenda razgledali brojne prirodne i istorijske znamenitosti ovog kraja, u meni i dalje, kao najživlji, ostaje utisak mira, koji se u mene uvukao u Tamniču. Znam sigurno da moje mišljenje dele i moji saputnici, te da ćemo biti i ubuduće redovni korisnici usluga ruralnog turizma.
Slabo je poznata činjenica da su u našoj maloj Srbiji skrivene prirodne pojave kakvih malo ima u Evropi pa i u svetu. Prerast je upravo takva pojava, koja je izražena u karstnom području Istočne Srbije. Nekoliko njih, konkretno, u kanjonu rečice Vratne, nedaleko od istoimenog manastira iz 14. veka, a u okviru rezervata prirode koji spada pod teritoriju Nacionalnog parka Đerdap. Prerasti su ostaci nekadašnjih pećina, koje su se, usled erozije, urušile. Danas ti ostaci podsećaju na ogromne kamene kapije, ili mostove koje povezuju strme litice kanjona. U dnu kanjona stidljivo protiče rečica, za koju nikada ne bi čovek pomislio da može da poruši tako moćne kamene zidine. Dok hodam ispod uzvišenog kamenog svoda, uvek pomislim kakvo je zapravo čudo ta priroda, i kako smo mali i nemoćni spram njenih zakonitosti. Kada sam prvi put kroz kamenu kapiju prošla, moje je srce ostalo zarobljeno u kraškoj pukotini beličaste stene i poziva me da se tu povremeno vraćam. Dok žubor reke i malenih vodopada ispira umor iz mojih misli, znam da je ta robija dobrovoljna, da sam srce ostavila na pravom mestu.
Samo nekoliko arheoloških lokaliteta iz rimskog perioda je sačuvano u našoj zemlji. Jedan od većih je i Felix Romuliana, nekadašnji letnjikovac, koji je u svom rodnom mestu podigao rimski imperator Gaius Valerius Galerius Maximianus u III veku naše ere. Već i sam pogled na ruševine govori o veličini i lepoti tog kompleksa, a odnedavno, uz tumačenje stručnjaka i pogled na maketu, posetilac može lako da se prenese u ta davna vremena, i da uživa u šetnji između ostataka kula, hramova, termi, kolonada. Nesrećnoj sudbini mozaika, koji već dugo čame pokriveni peskom, zbog nedostatka sredstava za konzervaciju, naslućuje se kraj – tokom ove godine Felix Romuliana, Carska palata u Gamzigradu, biće uvrštena u svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom UNESCO-a. Nemojte čekati da strani turisti pre vas upoznaju naše veliko kulturno blago! http://www.anarheologija.org/veliki/romuliana/index.php
Aleksandra Borović,
PDP sig, Mensa Srbije
|
