 |
Svetli srednji vek
Antikvarnica
Velika je predrasuda srednji vek smatrati mračnim. Naime, termin srednji vek počeo je da se koristi u renesansi sa pežorativnim značenjem, kao period između dva svetla perioda: Grčke i renesanse. Međutim, vremenom, što se više izučavao period od V-XV veka to se više dolazilo do zaključka da je to vreme razvoja inteligencije na sebi svojstven način.
To je vreme kada umetnici, pisci, hroničari počinju da se potpisuju uz svoja dela. Srednjovekovni čovek je i homoviator, dakle čovek koji je stalno na putu, stalno u težnji ka nečem novom. On nije statičan. Postoji individualna sloboda čoveka. |
|
Samim tim dolazi i do velikih prostornih pokreta koji su vođeni određenim ideologijama (npr. krstaši, koji vođeni svojom ideologijom, kreću sa krajnjeg severa ka krajnjem jugu Mediterana). Sem toga, homoviator je i čovek čija duša i intelekt teže ka novinama.
Srednji vek je izuzetno važan za razvoj gradova. Razvija se novo poimanje funkcije grada, strukture grada, stvaraju se univerziteti, uvodi se novi sistem obrazovanja, nastaju kolegiumi kao zajednice nastavnika i učenika. Čak i jezik ima svoje formativno razdoblje u srednjem veku: razvija se latinski, kao i romanska grupa jezika (italijanski, francuski, španski, portugalski). Veoma izuzetan je i razvoj sajmova, u smislu razmene dobara. Trgovački gradovi bili su povezani rimskim trgovačkim putevima i sistemom plovnih puteva. Sem toga izuzetnu važnost za srednjevekovnog čoveka imali su hodočasnički putevi poput Rima, Santiaga de Kompostela, Šartra, Remsa i mnogih drugih.
Naravno, mnogo toga bilo je drugačije nego što je danas jer su mnoge pojave bile neotkrivene i neshvaćene. Smatralo se da svet stari. Nastajale su mnoge hronike koje su govorile o znacima koji upućuju na ostvarenje Eshatona. Oko 1000. godine čovek je živeo u iščekivanju kraja sveta. Za to iščekivanje vezuju se i strah i sreća. Sreću je srednjovekovni čovek osećao pri pomsli na večno blaženstvo koje će uskoro nastupiti. A strah zbog časa kada će svi biti isti među jednakima i kada će pravednici otići u raj (koji se po verovanju nalazio u Mesopotamiji), a grešnicima je sledio ulazak u Ad (na teritoriji između Južne Italije i Sicilije). Da ste živeli u doba srednjeg veka mogli ste biti član jedne od mnogih organizacija koje, vođene svojim idealima, uveravaju da su vaše misli i postupci bezgrešni pa vam je tako predodređen raj. Sa druge strane, mogli ste i prodati svoje imanje, a potom putovati po svetu kako biste videli ovozemaljska dobra i lepote. Ljudi toga vremena očekivali su da će se kraj sveta dogoditi u Jerusalimu onda kada poslednji car položi krunu na Hristov grob. Zastrašujuća činjenica za čoveka toga vremena bio je i pad Carigrada četiri decenije pre očekivane godine.
Predrasude koje su stvorene o mračnom srednjem veku imaće svoje opravdanje kada shvatite da je čovek toga vremena svoje večeri provodio u straćarama osvetljenim slabom vatrom ognjišta, u monaškim ćelijama uz uljane lampe ili u prostranim dvoranama i hodnicima zamkova osvetljenim samo bakljama. Takvi su bili i prizori po gradovima i selima. Sa druge strane, vredi primetiti da je takva slika svojstvena i periodu renesanse i baroka. Podstaknut pričama i legendama srednjovekovni čovek je bio sklon mnogim oblicima sujeverja protiv kojih su čak pisani i traktati. Dok je u grčkoj mitologiji lepa žena svetlih očiju bila poznata pod imenom Glaukopis, srednji vek takvoj ženi pripisuje epitet veštice koja može nauditi časnom čoveku ma kome sloju društva on pripadao. Zatim, 28. decembra (na dan pokolja Vitlejemske dece) nije se započinjao nikakav posao niti se polazilo na put jer se taj dan smatrao nesretnim. Čvrsto se verovalo i da čovek ne stari za vreme dok sluša bogosluženje.
Moguće je da upravo bežeći od svega toga srednjovekovni čovek podiže crkve u kojima oseća sigurnost i božansko prisustvo. Već u vremenu romanike započinje se sa igrom svetlosti koja prodire kroz vitraže. U gotskim katedralama dimenzije rozeta i prozora značajno se uvećavaju pa tako razmaknute zidove sve više drže potporni zidovi i nagnuti lukovi. Katedrale su sada u službi svetlosti koja nadire kroz otvore. Ako shvatite da su ti rani vitraži rađeni pojedinačno i da ne spadaju u serijske proizvodnje, shvatićete i značaj ovih remek dela. Vremenom prozori bivaju sve uži i zašiljeniji te tako bivaju nanizani jedni pored drugih i razdvojeni samo tankim stubovima i ukrašeni malim medaljonima sa prozorima koji se ređaju jedan iznad drugog. Oko sredine XIII veka u slikarstvu vitraža dolazi do potpune promene: napušta se tamna koloristička gama, a staklo postaje prozirno. Unutrašnjost na taj način biva oživljena blještavom intenzivnom svetlošću. U tom okruženju čovek mora imati osećaj bliskosti sa Bogom. Okupan takvom svetlošću on mora osetiti delovanje Boga u prostoru crkve. Naravno, nisu sve srednjovekovne crkve očuvane u svom punom sjaju, ali fascinacija takvom celinom je prvi utisak koji doživljava čovek kako srednjeg tako i XXI veka.
Srednji vek je veoma emotivno razdoblje. Ovo naše razdoblje je, u poređenju sa srednjevekovnim, veoma plastično i potpuno suprotno. Međutim, takvo svetlo arhitektonsko okruženje mora makar na tren nadjačati mračne misli svakoga čoveka ma u kom vremenu on živeo: emotivnom ili plastičnom.
Miljana Stričević, Filozofski fakultet |
