se nalaze sve institucije. Nakon 32 godine diktature i decenije krvavih sukoba, ekonomska situacija – kao uostalom i politika – veoma je loša. Zemlja još uvek traži sebe i treba joj vremena za oporavak...
Koreni obrazovanja
Obrazovanje na evropski način započeto u vreme kolonizacije doživelo je ekspanziju nakon nje. Kolonizatori su za većinu ljudi ograničili obrazovanje na čitanje, učenje jezika i računanje, plašeći se da bi više obrazovanje moglo da im otvori oči i izazove pobunu. Samo je ograničen broj državljana imao prisup univerzitetima u zemlji ili inostranstvu. Posle talasa sticanja nezavisnosti u Africi, mlada slobodna zemlja je imala veliku potrebu za kadrovima kako bi se izgradila i napredovala na planetarnoj lestvici.
Ali mnogo pre toga, u 15. veku, jedan princ iz drevnog kraljevstva Konga išao je da studira u Portugal, nešto posle prvih kontakata između zapadnog sveta i Konga.
Postoji nekoliko odličnih univerziteta u Kongu, među kojima je prvi UNIKIN (Univerzitet u Kinšasi), tu su zatim UNILU (Univerzitet u Lumumbašiju), UNIKIS (Univerzitet u Kisanganiju), ISTA, ISP, ISAM, katolički i protestantski univerziteti, „Kimbagviste“, „Vilijam Buts“, UFASIC, IPN, IBT i mnogi drugi...
Uslovi studiranja
Cene variraju u zavisnosti od toga da li je institucija javna ili privatna. Kongo bi bila jedna od zemalja sa najjefinijim visokim obrazovanjem, ali situacija je nepovoljna po studente zbog problema u ekonomiji koji postoje već decenijama. Zbog niskih plata, veliki broj profesora radi i na državnim i na privatnim fakultetima.
Internati postoje, ali samo pri državnim fakultetima. Nije redak slučaj da u internatima tokom studiranja borave i oni studenti koji inače i žive, rođeni su u gradu u kom i studiraju. Na taj način oni sebi obezbeđuju veći komfor s obzirom da su porordice s velikim brojem članova, da je gradski prevoz otežan, pa im sve to oduzima mnogo vremena.
Studenti koji iz provincije dolaze u gradove da studiraju, takođe mogu biti smešteni po internatima, ako su upisani na neki od državnih fakulteta, a često tokom studija žive kod rođaka, ako ih imaju u dotičnom gradu, ili u privatnom smeštaju.
Studenti su državljani ili stranci koji žive u Kongu. Međutim pre proglašenja nezavisnosti u Kongu je bilo više stranih studenata i to ne samo iz afričkih zemalja. Bilo je studenata iz Francuske, Belgije i to su uglavnom bili sudenti čiji su roditelji iz Konga, ali su živeli i radili u nekoj od pomenutih zemalja.
Danas su u Kongu najtraženiji ekonomski fakultet, fakultet za menadžment i medicinski, tj. najveći broj svršenih srednjoškolaca pokazuje interesovanje za neki od ova tri fakulteta.
Obrazovanje u Kongu, osnovno i više, plaćaju roditelji. Uslovi života koji su za većinu ljudi teški ne dopuštaju svima da mu pristupe. Porodice, obično brojne, muče se da nađu sredstva za svu decu. Zato su prinuđene na to da nekima daju privilegije, na štetu ostalih. Pored toga, nigde u svetu univerzitet nije stvoren za sve. Na njega idu samo oni koji to žele, koji imaju ambicije i koji imaju sredstva. Isto važi i za Kongo. Obrazovni sistem je nasleđen iz vremena kolonizacije. Studije traju pet godina. Prvi ciklus od tri godine naziva se „gratuat“. Student tada stiče teoretska znanja za budući posao. Ciklus se završava seminarskim radom pod kontrolom mentora. Drugi ciklus podrazumeva dve godine specijalizacije i podrazumeva mnogo više praktičnog rada. Na osnovu stečenog znanja, student obavlja istraživački rad na temu koju je ugovorio s mentorom. Diploma je odobrena nakon što student odbrani svoj naučni rad pred komisijom sastavljenom od profesora i studenata.
Literatura je, kao i sve ostalo, malo zastarela. ali je dolazak interneta olakšao potragu za informacijama. Studenti mogu da uporede svoje lekcije sa onima iz drugih zemalja i da više nauče. Bibilioteke su dopunjene multimedijalnim sadržajima. Dakle, studenti idu u korak s vremenom!
Zaposlenje
Što se tiče zaposlenja, stanje nije naročito povoljno za one koji završe fakultet. U Kongu, prvenstvo dobijanja posla imaju oni koji imaju vezu. Ozbiljno veliki broj ljudi, visokoobrazovanih, sa fakultetskom diplomom u džepu, rade poslove van struke, ili one za koje je potrebna samo srednja škola, ili one za koje nije potrebna nikakva škola.
U javnom sektoru plate su male. U privatnoj praksi one su znatno veće. Na primer, svršeni student medicine po završetku fakulteta može da otvori svoju privatnu ordinaciju. Međutim, i među privatnim ordinacijama i klinikama ima razlike. Postoje one koje pružaju manje komfora i nisu uskospecijalne. U njima je lečenje jeftinije. A postoje i one koje sebi može da priušti smo najbogatija klijentela. U javnim medicinskim ustanovama nesnošljive su gužve, tako da se dobar broj pacijenata opredeljuje za privatne preglede, ali u onoj prvopomenutoj varijanti.
Snaga tradicije
Kongo je zemlja sa dubokim tradicionalnim korenima. Tradicija podrazumeva i poštovanje zakona države. Venčanje se obavlja u kući uz sve tradicionalne običaje. Mladić i devojka su, po obavljanju takvih obreda, mada obred nije prava reč, venčani. Postaju muž i žena i počinju život zajedno. Da li će oni istog dana, kroz nedelju ili mesec, potpisati dokument u instituciji, koju vi zovete „opština“, to je svar njihove volje. U muslimanskoj populaciji, npr, muž može imati onoliko žena koliko može da izdržava. U katoličkim i protestantskim porodicama nije tako, već važi ona „jedne žene muž“ ali je dozvoljena situacija koja nalikuje onoj koju Biblija naziva „levitskim brakom“.
Svako, ko se odvaži da studira, veoma se mnogo trudi da te studije završi i da ih završi na vreme. Tu negde je negde razlika između tamošnjih i ovdašnjih studenata, iz prostog razloga što je tamošnjim porodicama objektivno teže da finansiraju visoko obrazovanje svoje dece. Odgovorniji su i zahvalniji. Prosto i sama porodica od njih očekuje da obaveze obavljaju u roku kako bi što pre završili fakultete i našli zaposlenje. Možda je ovome uzrok i tradicionalni način života koji i danas dominira tamo. Nije redak slučaj da roditelji devojčicu ili devojku zbog nemarnog, drskog ili promiskuitetnog ponašanja ošišaju. U nekim porodicama u Evropi, roditelji bi možda loše ponašanje krili u okviru familije. U Kongu se ono javnije iskazuje i to sa ciljem popravljanja. Stvar je u drugačijem stilu života i u drugačijem ophođenju sa tradicijom. Kada mladić, na primer, hoće da se oženi, sasvim je očekivano, i podrazumeva se, da on ode u kuću buduće žene te da mu tamo kažu kakve poklone za uzvrat očekuju od njega. I to ne samo poklone za članove uže porodice, već i za širu familiju. Recimo, za mladinu dalju tetku koja živi negde u selu: potrebno joj je nešto od odeće, ili ćebe, ili nešto od hrane...; za strica koji se bavi lovom – nešto od oružja, ili samo metci... Mladoženja prosto dobija nešto poput spiska na koji mora da odgovori darovima. Ukoliko njegova finansijska situacija njemu to ne dozvoljava, on naprosto neće moći da oženi tu devojku. Ili – devojka: ona mora da ispuni očekivanja mladoženjine porodice vezana za kuvanje. Ponekad se desi da ceo dan, nekada i ceo vikend provede u kuhinji u mladoženjinoj kući i priprema obroke pod nadzorom buduće svekrve i budućih zaova. Ne može ući u brak, a da taj „aspekt“ života nije savladala. Ovo važi i za one sa fakultetskom diplomom, i za one bez nje.
Zabava
Za studente predavanja počinju od 8, 9 časova ujutru i traju do otprilike 6 posle podne. Uz male pauze za užinu i ručak, vreme je popunjeno vežbama i predavanjima. Radni dan konškog studenta veoma je iscrpljujuć, a povratak kući, ukoliko nije u internatu, još i više. Razlog je taj što su autobusi retki, a veoma često se desi da student mora da propusti jedan ili dva autobusa iz razloga što u njega uopšte ne može da uđe. Ako uzmemo da takav student dođe kući u 7, 8 uveče, savršeno je jasno da on nema ni vremena ni energije za neki provod. Dodajmo tome da većina porodica ima veći broj dece i da je finansijsko ulaganje te porodice u studenta pravi podvig. Ostaje, dakle, jako malo sredstava za zabavu i izlazak pa čak, veoma često, i za one izlaske koji su vezani i za dane vikenda.
Karta za bioskop je 5 dolara i redovno odlaženje na premijere i projekcije filmova privilegija je samo šačice bogatih. Dobra strana tog deficita u novcu je, a sve ima svoju dobru stranu, zar ne?!, ta što samo šačica bogatih, ako krene stranputicom, može sebi da priušti kokain, najčešću „tvrđu“ drogu. Ekstazi, LSD i slične stvari do Konga nisu došle. Od lakih droga tu je marihuana, i veruje se da je veliki deo studentske populacije ne konzumira.
Svakodnevica studenta u Kongu, kao i svih njegovih stanovnika, vezana je za oporavak od borbi. Ništa nije lako ni za koga. Treba se boriti za osnovne potrebe i ono što je potrebno za studiranje. Upisati se na fakultet, platiti troškove studiranja i neophodne udžbenike, smestiti se, biti na časovima, obući se, nahraniti... sve je to teško kad se nalazite u zemlji koja ne zna na koju nogu da se osloni. Ima hiljadu stvari koje bi se mogle reći o životu studenta. Svi koji dospeju do kraja studiranja su hrabri. Srpski studenti se ne bi žalili na svoje uslove kad bi znali šta trpe studenti u Kongu. Trebalo bi više ceniti ono što imaju. Krajnji cilj je završiti ono što se započne i iz toga izvući najviše što možeš!
Nikolas Isia |
