Dakle, ponekad su greške koje pravimo naši najveći učitelji. Zašto se onda toliko opiremo kada treba da priznamo grešku? Zašto sebi oduzimamo pravo na grešku?
Odgovor leži u potrebi ljudi da budu savršeni, i njihovoj želji da budu bolji od drugih, a najčešće u socijalnim strahovima, kao što su separacioni strah i strah od odbacivanja.
Separacioni strah ili strah od odvajanja osoba oseća kada proceni da ne bi mogla da živi bez osobe koja bi mogla da je napusti. Zbog toga se separacioni strah definiše kao infantilno osećanje, jer je dete zaista zavisno od odrasle osobe koja se brine o njemu. Kada bi dete bilo napušteno, ono objektivno ne bi moglo samostalno da preživi, tako da je separacioni strah detetova racionalna reakcija.
Međutim, odrasla osoba je, za razliku od deteta, sposobna da se samostalno brine o sebi (osim kod bolesnih i starih ljudi koji takođe objektivno ne mogu da brinu o sebi). Zbog toga se kod odraslih – autonomnih ličnosti ne javlja separacioni strah. Kada odrasla osoba ulazi u bliske emocionalne odnose s drugima, ona veruje da može postojati i preživeti i bez tih drugih. Zbog toga u situacijama u kojima postoji pretnja ostavljanjem ili se ostavljanje desi, javlja se osećanje ljubomore, frustracije ili tuge, ali ne i separacioni strah. Kada se separacioni strah javi kod odrasle osobe, to je znak da osoba ima infantilni stav prema sebi i drugima ili se zapravo radi o regresivnoj reakciji.
Odrasla osoba koja oseća separacioni strah održava simbiotski odnos sa nekom moćnom figurom koja se brine o njoj i koja preuzima odgovornost za nju. To mogu biti roditelji, a kasnije su to najčešće partner ili neki drugi ljudi iz intimnog okruženja. Njima takva osoba čini ustupke iz potrebe da ih po svaku cenu sačuva, pa tako često potpuno potčinjava sebe, svoje potrebe i želje. Takva osoba ima strah i od sopstvene greške, jer bi greška mogla biti povod da je značajni drugi napusti. Zbog toga često krije svoje pogreške i ne priznaje ih.
Drugi socijalni strah koji često prouzrokuje nepriznavanje sopstvene greške je strah od odbacivanja. Osoba koja strahuje da će biti odbačena uglavnom se boji da je neki važni predstavnici društva (nepoznate važne osobe, vršnjaci, autoriteti itd.) neće poštovati i da će je zbog toga odbaciti. Da bi se razvio strah od odbacivanja, osoba mora prethodno da razvije sistem predstava u kojima dominira želja da se bude prihvaćen od drugih po svaku cenu, ali mora da razvija i predstave u kojima postoji mogućnost da se to neće desiti. Zato osoba koja strahuje da će je značajni predstavnici društva odbaciti, uglavnom pokušava da sakrije od njih sve svoje greške, dok u odnosu sa bliskim ljudima nema strah od odbacivanja tako da lakše priznaje da je pogrešila. Strah da će biti odbačena od za nju značajnih drugih ljudi uglavnom se svodi na strah od same sebe. U osnovi leži predstava o sebi kao inferiornom biću, odnosno osoba veruje da bi mogla da uradi nešto neadekvatno na šta će drugi reagovati pogrdom i odbacivanjem (eksternalizacija inferiornosti). Dakle, kod straha od odvajanja osoba se boji da će nekim slučajem biti razdvojena od značajne bliske osobe, a kod straha od odbacivanja ona se boji da će je značajni drugi, koji ne ulaze u krug bliskih ljudi, ostaviti zato što je ne poštuju.
U pitanju su socijalni strahovi koji prouzrokuju nepriznavanje i sakrivanje sopstvenih pogrešaka. Važno je napomenuti i to da ljudi često sebi oduzimaju pravo na grešku, a samim tim je i ne priznaju, jer izjednačavaju grešku sa ličnom pogrešnošću. Pogrešio sam = ja sam pogrešan. Ova greška u zaključivanju nastaje iz nerazumevanja ljudske prirode, odnosno usled nerazumevanja da postoji razlika između nečijeg bića (osobe ili ličnosti) i onoga što ta ličnost radi (misli, oseća, želi, stvara, itd.) ili je uradila. Tačno je da možemo da zaključimo kakva je neko osoba posmatranjem sistematičnog ponašanja te ličnosti. Međutim, između ličnosti i ponašanja ipak se ne može staviti direktni znak jednakosti. To se najbolje vidi u situaciji kada neko želi da kod sebe promeni neko svoje ponašanje. Sve dok se osoba identifikuje s neželjenim ponašanjem, ona ima otpor prema promeni jer promenu shvata kao gubitak sebe. Osoba koja ne razume i ne pravi ovu razliku nesposobna je da na ispravan način shvati svoju grešku. Takva osoba će svaku svoju grešku doživeti kao dokaz da upravo ona nije ispravna. Ovako zasnovana logika uslovljava osobu da krije svoje greške ili da ih prebaci na drugoga. Dakle, retko će priznati grešku i preuzeti odgovornost za to. A istina je da smo mi uvek vredni, a da grešimo u postupcima. Dakle, pogrešivi smo, a na pogrešni. Osoba koja ima doživljaj lične vrednosti i važnosti zna da se pojam „greška” uvek odnosi na neki postupak ili ponašanje, a ne na njenu ličnost. Kada napravi grešku ona može osećati samoljutnju i krivicu, što je dovodi do kajanja, odnosno do promene ponašanja. Međutim, ukoliko verujemo da ne smemo da grešimo, onda ćemo potiskivati pomenuta osećanja, što će nas uvoditi u nove probleme i tako u krug.
Pažljivom analizom ponašanja ljudi moguće je utvrditi da postoje oni koji sebi ne dozvoljavaju grešku i oni koji to ne dozvoljavaju drugima. U prvom slučaju ova zabrana nas može odvesti u pasivno ponašanje, jer svaki put kada želimo da uradimo nešto novo predviđamo greške, a pošto nam je greška nedopustiva odlučujemo se da odustanemo i ostajemo pasivni. Takođe je moguće da budemo agresivni prema drugima tako što svaki put kada nešto pogrešimo odgovornost prebacujemo na drugoga i time narušavamo međuljudske odnose. U drugom slučaju, kada drugima oduzimamo pravo na grešku, ulazimo u jednu superiornu poziciju „sudije za prekršaje“ i postajemo veoma agresivni prema drugima, što ponovo veoma loše utiče na naše odnose sa drugima.
Zaključak: Ljudi su nesavršeni. Najveći dokaz za to su bolesti i smrt kao poseban odraz našeg nesavršenstva. Takođe, ljudi su jedina bića na ovoj planeti koja mogu da uče na svojim greškama. Pa, umesto da pokušavamo da ostvarimo nešto što je u svojoj osnovi nemoguće, mnogo je korisnije da sebi to priznamo i učimo iz svojih grešaka.
Evo par smernica kako to možemo da uradimo:
1. Prihvatimo činjenicu da smo bezuslovno vredni. Čovekova vrednost ne pada i ne raste na berzi, ona je uvek ista. Svojim uspesima: status, materijalno stanje, obrazovanje itd., povećavamo životni kvalitet, ali ne i našu vrednost.
2. Prihvatimo svoje pravo na grešku. Greška se uvek odnosi na neki naš postupak ili ponašanje, a ne na našu ličnost.
3. Priznajmo sebi grešku – u redu je da osećamo samoljutnju i krivicu. Ova osećanja nam poručuju da više ne ponavljamo istu grešku. Ukoliko smo neopravdano naneli štetu drugome, izvinimo se i preuzmimo odgovornost za to.
4. Izvucimo pouku i više to ne radimo!
5. Realno sagledajmo posledice greške – videćemo da su mnoge beznačajne.
Danijela Živančević
spec. psihoterapije i savetovanja
Danijela Živančević je zaposlena u Psihopolis institutu gde vodi iskustvene kurseve asertivne komunikacije i emocionalne pismenosti, namenjene svim odraslim ljudima koji žele da unaprede svoje socijalne veštine radi bolje komunikacije sa kolegama, autoritetima, bliskim prijateljima, decom ili u partnerskim odnosima, kao i da bolje upoznaju svoje emocije.
Danijela vodi i program stručnog usavršavanja namenjen profesionalcima iz oblasti humanističkih nauka – praktičarima, koji žele da postanu sertifikovani treneri Asertivne komunikacije i Emocionalne pismenosti i sprovode iskustvene treninge u svom okruženju.
Psihološke radionice i stručne edukacije organizuje u Beogradu i Novom Sadu.
Ukoliko želite da dobijete više informacija o kursevima, možete pogledati sajt Psihopolis instituta: www.psihopolis.edu.rs
Danijela Živančević sa porodicom živi u Novom Sadu.
Kontakt: danijelaziv@eunet.rs | 064 20 444 65
|
