VOX: Naznaka u obrazloženju odluke posebno se odnosi na vašu potragu za melanholičnom dušom u vašem rodnom gradu. Postoji neverovatno duga tradicija pisanja o Istanbulu i u slavu Istanbula. Zašto je taj grad toliko privlačio ljudsku masu?

On je nadomak Evrope a tako različit od evropskih gradova. Misteriozan, čudan, bezkompromisan i potpuno neevropski, iako je Evropa uvek zauzimala veliko mesto u njegovom srcu.

VOX: Još jedna odlika vašeg pisanja jeste način na koji govorite o interakciji različitih kultura. Turska ima savršenu prednost kao mesto na kome se one ukrštaju.

Sukob istoka i zapada i sukob civiliza­cija jeste, nažalost, jedna od najopasni­jih i najužasnijih ideja koja je nastala u poslednjih dvadeset godina. Ta čudna ideja sada, na nesreću, postaje stvar­nost i dovodi do sukoba civilizacija i umiranja ogromnog broja ljudi. Kroz istoriju su se tu kulture mnogo više me-šale nego što se pretpostavlja. Kultura znači mešavinu stvari iz raznih izvo­ra. I moj grad, Istanbul, bio je ta vrsta mešavine. Istanbul i moj rad, zapravo predstavljaju dokaz da istok i zapad mogu lepo da kombinuju kulturu ili da se ponekad na arhaičan način spajaju i to je ono za čim moramo tragati.

VOX: Da li vam je bliskija umetnost istoka ili zapada?

Čini mi se da je striktna podela na istok i zapad veštačka. Moj literarni svet sačinjen je od istočnog i zapadnog, koji su u skladu. Mislim da nije važno kako sami sebe defmišemo, već kako mi sebe definišemo politički, a prisilje­ni smo na to. Uvek se postavlja pitanje kome treba da budemo lojalni, kome treba prvo da služimo. Sirom sveta me pitaju za koga pišem sada, kada sam preveden na više od četrdeset jezika, za turske ili za čitaoce širom sveta. Ali sa ovim pitanjem za koga pišem pojavljuje se problem identiteta. Ako pišem samo za Turke, ja sam dobar momak, ali ako pišem za, na primer, Amerikance, Francuze ili Japance, loš sam i neiskren. Međutim, ako pre sve­ga sebe odredim kao Turčina, onda pišem samo za turske čitaoce - što ne želim. Sebe pre svega definišem kao autora, pisca. Želim da pišem dobre knjige za ljude koji čitaju dobre knji­ge. Pre nacionalne privrženosti, ja sam privržen onome čime se bavim, a to je literatura, pisanje.

VOX: Kako gledate na savremene pri­like u Evropi, ne samo književne?

Mi Turci kucamo na vrata Evropske unije, kao i vi Srbi, ali to ne ide lako. Pitanje je šta to donosi, a šta odnosi.
Evropska literatura jeste zlatna ko-levka književnosti, čitao sam je i čitam, ali kako vidim ničeg posebno novog nema. Mnogo sam zainteresovaniji šta se na tom planu dešava u Kini, Indiji, gde ako ne svi, ono bar elita biva pola­ko uključivana u globalne tokove.

VOX: Možete li nam pojasniti detalje u vezi sa sudskim procesom koji se protiv vas, vodi u Turskoj? (Pamuk je u jednom intervjuu izjavio da je 1915/17 izvršen genocid nad Jermenima i Kurdima i odmah je u Turskoj protiv njega, tim povodom, pokrenut sudski proces).

Proces je gotov i to je sada iza mene. Što se tiče istorijskih pitanja, osećao sam potrebu da reagujem kada sam smatrao da je istina povređena. Pro­blem sa istorijom nastaje onda kada nismo iskreni i otvoreni za istorijska pitanja. Svako od nas mora da gradi moral i identitet kroz nacionalnu, a ne samo opštu istoriju. Svi smo mi Evropljani.

VOX: Uplitanje politike u kulturu nije ništa novo i vi ste to osetili jer vam je suđeno zbog optužbe da ponižavate sve što je tursko. Kako gledate na tu vrstu pritiska?

Ranijih godina bilo je mnogo više toga i bilo je još teže. Pre dvadeset ili tri­deset godina, turski pisci bili su pod mnogo većim ograničenjima, bili su hapšeni, neki ućutkivani, neki ubijani, a ja i dalje mrdam i, evo, sedim sa vama i pričam.

VOX: Mislite li da su procesi globaliza-cije i komercijalizacije veća pretnja za umetnost od političkih pritisaka?

U osnovi, ni jedno ni drugo nisu su­štinski problemi. Za razliku od svega ostalog, prava umetnost odoleva vre­menu. U umetnosti se zapravo radi o imaginaciji, a u literaturi o stvaranju lepe i dobre proze... Komercijalizacija je problem zapadnih, bogatih zemalja. Međutim mi u Turskoj treba da bude­mo srećni kada neka knjiga postigne visoke tiraže, pa makar se to zvalo i komercijalizacija.

VOX: Kako se nosite s popularnošću?

Ne žalim se zbog popularnosti i nika­da neću to učiniti, zato što sam tokom čitavog života i želeo priznanje. Ne bi bilo pošteno žaliti se zbog nečeg što ste priželjkivali. Međutim, slava mi je stvorila političke nevolje. Smatram da su moje izjave zbog kojih sam imao problema bile uzrokovane time što sam postao poznat. Ipak postoji cena kojom plaćamo slavu - to je ljubomora.

Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u ista-nbulskoj četvrti Nisantasi, u po­rodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna kutija. Po završenoj ginmnaziji studirao je arhitekturu na Istanbulskom teh­ničkom univerzitetu. Napustivši studije arhitekture, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbul-skog univerziteta, gde je diplomi­rao 1976.
Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Njegovi najpoznatiji romani su: Dževdet-beg i njegovi sinovi, Crna kutija, Tiha kuća, istorijski roman Bela tvrđava, Zovem se Crveno. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posve­ćenu rodnom gradu, pod naslovom Istanbul: uspomene i grad.
Knjige Orhana Pamuka preve­dene su na četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.