LEPOTA U OKU ISTORIJE

lepota u toku istorijeDa li se neka zajednička ni tprovukla kroz celu istoriju krajnje različitog poimanja iste? Da li Vilendorfska venera i AnđelinaŽoli (i sve lepotice koje su živele u periodu između njih dve) imaju nešto zajedničko?
Š ta sve čoveku može da bude lepo najbolje ćemo videti ukoliko napravimo kratak osvrt na istoriju. Savremena shvatanja lepog su u tesnoj vezi sa umetnošću. A to, kroz istoriju, nije baš tako delovalo. Estetsko čulo se ogledalo u odevanju lepoti žene, matematici, prirodi, religiji...U staroj Grčkoj, lepo nije imalo auonoman status, niti je postojala estetika (bar do Periklovog doba), kao teorija o lepom u pravom smislu. Za njih - "ono što je najprimernije je lepo". Čak i u najblistavije doba antičke umetnosti, lepota je uvek dovođena u vezu sa drugim vrednostima, kao što su "mera" i "pogodnost". Ali, bilo je i latentne podozrivosti prema lepoti. Platon je izričito negirao poeziju (samim tim i lepotu), smatrao je da ona može "zamaskirati" istinu. Shodno tome, sigurno nije slučajno to što je tema lepote dovođena u vezu sa Trojanskim ratom.
           

Interesantan je doživljaj lepote kroz harmoniju, proporciju, broj, koji takođe potiče iz starih vremena. Grci su uvideli kako harmonija nije odsustvo, već ravnoteža kontrasta. Rukovodeći se, dakle, opšteprihvaćenim mišljenjem, uzimamo da je lepo ono što je skladno. Predsokratovci su na neki način poistovećivali formu sa lepotom. Tek je pitagora izričito potvrdio stav svojih predhodnika tako što je u jednom čvorištu sakupio kosmologiju, matematiku, nauku o pirodi i estetiku. Sve stvari postoje uređene matematičkim zakonima, koji su uslov egzistencije i lepote. Pitagora je prvi izučavao matematičke odnose koji odlikavaju harmoniju u muzici, te samim tim i lepotu. Primenu sličnih zakona moguće je pronaći u arhitekturi i slikarstvu. Takođe, mereći ljudsko telo, vajari su pronalazili razne pravilne proporcije i, vođeni njima, pravili prelepe statue. Uočili su da lepa tela imaju neke iste odnose koji važe za međuplanetarna rastojanja.
           

U vreme srednjg veka, lepota nije doživljavana kao proporcija, sklad, već kao svetlost. Izgleda da je jedan od najšarenijih perioda u ljudskoj istoriji - srednji vek. Mnogi danas srednji vek doživljavaju kao "mračno doba" i po pitanju boja. Međutim, srednji vek je bio bogat jarkim, ali ipak, osnovnim bojama i svetlošću. Otuda lepota ognja, koja je negovana u srednjem veku. Bog je prikazivan kao "sjaj", "oganj", "blistavo vrelo". Imućni ljudi su trošili silno bogatstvo na zlato, dragulje, i skupocene boje, kao što je purpur, na farbanje svojih haljina. Bogatstvo boja i sjaj draguljaoličenje je moći, pa stoga i predmet želje i divljenja.
           

Srednji vek je još po nečem interesantan. A to je problem lepog predstavljanja đavola. No, još od Aristotela postoji svest o mogućem lepom predstavljanju ružnog. Mada postoje ružna bića i stvari, umetnost ima moć da ih na lep način predstavi, a lepota ovog podražavanja ružno čini prihvatljivim. Međutim, gde  je granica na kojoj lepo predstavljanje ružnog to ružno ne čini u izvesnoj meri privlačnim? Nije slučajno da se s poznom antičkom, a naročito sa hrišćanskom erom, problematika ružnog usložnjava. Hegel vrlo dobro primećuje (Estetika, II)  da sa nastupanjem hrišćanskog senzibiliteta i hrišćanske umetnosti, središnje mesto zauzimaju (naročito kada je reč o figuri Hrista i njegovih progonitelja) bol, patnja, smrt, mučenje. S druge strane, Aleksandar iz Helsa u svom delu Suma shvata značaj ružnog: "Senke pomažu da bolje zablista svetlost pa i ono što se može smatrati ružnim po sebi, pokazuje se kao lepo u prizoru opšte uređenosti i doprinosi ravnoteži poretka."  Umetnici toga perioda bili su skloni da često prikazuju čudovišta. Čak ni najradikalniji zagovornici nepopustljivog stava nisu umeli da odole privlačnoj moći tih figura. Njihove reči su sprovodile osudu, ali njihov opis zla pleni. Mnoge crkve su bile ukrašavane čudovištima. Od njih se zaziralo, ali su ona sve više ulazila u književnost i slikarstvo, od Danteovih opisa pakla, do Bošovih slika. I najzad, koje će stolećekasnije, u klimi romantizma i dekadentizma, bez licemerja priznati privlačnu moć grozote i lepote đavola.
           

U petnaestom veku, pod uticajem otkrića perspektive u Italiji, širenja novih slikarskih tehnika u Flandriji, upliva novoplatonizma u slobodne veštine, klime misticizma, lepota je shvaćena u dvojakom smeru koji nama, modernima, izgleda protivrečan, ali je ljudima toga doba izgledao smislen. Lepota je shvaćena kao podražavanje prirode po naučno ustanovljenim pravilima, ali i kao kontemplacija jednog stepena natprirodnog savršenstva,koje je oku neprimetno, budući da je nepotpuno ostavreno u ovozemaljskom svetu. Poznavanje oku dostupnog sveta postaje sredstvo za upoznavanje natčulne stvarnosti uređene prema logički koherentnim pravilima. Prema Leonardu,  podražavanje je ponavljanje pojedinačnih figura, oblika, ali i aktivnost koja traži i tehničku  inovaciju (poput slavnog Leonardovog sfumata koji lepoti ženskog lica daje zagonetnost), a na samo pasivno ponavljanje oblika.
           

U renesansnoj kulturi i načinu mišljenja, svedoci smo buđenja centrifugalnih sila koje vuku u pravcu nemirne, neuobličene, neočekivane lepote. Reč je o snažnom pokretanju koje se samo za potrebe izlaganja može podvesti pod školske kategorije kakve su klasiizam, manirizam, barok, rokoko. Dešava se da se renesansni "manir" izokrene u manirizam; da napredak nauka bliskih matematici dovede do otkrića složenijih harmonija koje unose veći nemir nego što se moglo naslutiti; da se posvećenost saznavanju ne ispoljava u spokoju duha, već u njegovom melanholičnom i mračnom vidu. Loše političke i ekonomske prilike u Italiji dovode do toga da i umetnika publiku prožima osećanje nespokojstva koje se odražava na oba vida života, materijalni i duhovni. Na to ukazuje kršenje kanona, već prisutno kod klasičnih umetnika u punom smislu, kakav je Rafaelo; to dokazuju nemirom prožeti likovi slikara koji rade svoje portrete. Klasična lepota doživljava se kao prazna, bez duše - njoj maniristi suprostavljaju spiritualizaciju koja se, da bi umakla praznini, otiskuje u fantastično. Maniristička lepota izražava ovlaš prikriven razdor duha - to je lepota prefinjena, učena i kosmopolitska. Predstavljanje lepote dobija na složenosti, upućeno je na imaginaciju radije nego na intelekt.
           

Nakon perioda baroka koji je bio samo naizgled prefinjenog stila, jer su se ispod uzvišenog krili razvrat i poćuda, DonŽuan prikazuje novu ženu.Žena se pojavljuje na javnoj sceni manje senzualna, ali slobodnijeg ponašanja, bez sputavajućeg steznika, rasute kose - pred kraj osamnaestog veka nije bilo u modi skrivati grudi, koje se katkad slobodno pokazuju iznad poveza koji ih pridržava i ocrtava struk. Pariske dame upriličuju intelektualne susrete i, sasvim sigurno ne iz prikrajka, učestvuju u debatama o lepoti i ljubavi. Upravo u krugu ovih diskusija pred kraj sedamnaestog veka nastaje jedan od prvih ljubavnih romana Princeza od Kleva Madam de la Fajet. U ljubavnim romanima toga vremena lepota je viđenja unutrašnjim okom strasti, kroz preovlađujuću formu intimnog dnevnika. Tako osećanja, ukus, strasti gube negativni prizvuk iracionalnog i, kako ih razum ponovo pridobija, stavljaju se na čelo bitke protivdikatature samog razuma. Ruso se pobunio protiv moderne  lepote, izveštačene i dekadentne , vraćajući oku i srcu pravoda urone u netaknutu i neiskvarenu lepotu prirode, s osećanjemmelanholične nostalgije za, "plemenitim divljakom" i sponatanim dečakom koji su u čoveku u početku postojali, ali su sada izgubljeni.
           

Imanuel Kant u Kritici moći suđenja postavlja osnove estetskog iskustva bezinteresnog dopadanja lepog. Lepo je ono što se dopada na bezinteresan način, i ne nestaje iz nekog pojma niti se na pojam svodi - stoga je ukus moć bezinteresnog suđenja o nekoj stvari kao (ne)dopadanju.
           

"Romantizam"  je termin koji ne bi valjalo shvatiti kao istorijsko razdoblje ili precizni umetnički pokret, već kao skup crta, stavova i osećanja, čija osobenost prebiva u njihovoj specifičnoj prirodi. I pre i posle romantizma postojao je latentni romantizam - Meduza, groteskna, tmurna, melanholična, neuobličena. Razni nemački romantičari "romantizam" smatraju šta god da je daleko, čarobno, nepoznato, uključujući i turobno, iracionalno, samrtno. Osobito je romantičarsko stremljenje ka svemu tome - to je težnja koja nije istorijski obeležena, pa je tako svaka umetnost koja ispoljava takvu težnju romantičarska. Lepota prestaje da bude forma, a lepo postaje neuobličeno, nesređeno. Junaci ljubavnih romana više nisu skloni herojskim podvizima, oni ne uspevaju da odole silini strasti. Ljubavna lepota je tragična, pred njom je junak goloruk i nezaštićen. Sama smrt je otrgnuta iz carstva jeze, ima privlačnu moć i može biti lepa.
           

Početkom druge polovine devetnaestog veka, Dikens opisuje tipičan engleski industrijski grad; entuzijazam i razočarenja iz prvih decenija veka sve više smenjuje period skromnih, ali efikasnih ideala kada dominiraju postojane građanske vrline i principi nadirućeg kapitalizma. Umetnik, suočen s neumoljivim pritiskom indrustijskog sveta, sa širenjem metropola koje preplavljuju ogromne i bezimenegomile, pogođen oblikom novih mašina, oseća te okolnosti kao pretnju sopstvenim idealima, demokratske ideje koje se postepeno probijaju opaža kao neprijateljske, rešava da postane "drukčiji". Tako se oblikuje prava religija lepote. Ideja lepote se nameće kao primarna vrednost koju valja po svaku cenu ostvariti, a to će za mnoge značiti da i sam život valja živeti kao umetničko delo. Oni preteruju, pod lepo žele da podvedu i bolest, smrt, zloslut, demonsko, užasno. Posvećenici lepote do krajnjih granica dovode romantičarsku osećajnost, sprovodeći najveće moguće zatezanje svakog njegovog vida , dovodeći ga do tačke sloma koje su njeni predstavnici bili toliko svesni da su prihvatili poređenje sopstvene sudbine i sudbine velikih antičkih civilizacija u trenutku propasti. Ova nostalgija za epohama propadanja dobija ime dekadencija i traje do prvih decenija XX veka.
           

S vremenom su mašine prestale da smetaju. Danas je uobičajeno da se govori o lepoj mašini, bilo da je reč o automobilu ili kompjuteru. Da neka sprava može biti lepa, toga smo maglovito postali svesni još u XVII veku, dok smo pravu estetiku mašine razvili tek u poslednjih sto pedeset godina. Sa mašinma se čovek praktično poistovetio jer su one bile i ostale u neposrednom kontaktu s našim telom, njegovi se gotovo prirodni produžeci. Neguujemo ih i ukrašavamo baš kao i nas same. Tako smo izradili oružje ili štapove s dragocenim drškama,oslikana kola i slično. Dvadeseti vek je razdoblje industrijske estetike. Automobil dobija oblike koji ne proizilaze iz njegove funkcije.
           

Umetnici poput Dišana su početkom dvadesetog veka predstavili ready-made . predmet postoji po sebi, ali umetnik deluje tako što za skulpturu bira cediljku za flaše, točak bicikla, čašu iskrivljenu od toplot, krpenu lutku, pa čak i pisoar i prema njima se ophodi kao prema umetničkim predmetima koji odišu sopstvenom neočekivanom lepotom.
          

Isto kao što smo mi u ovoj šetnji kroz istoriju lepote postavljali sebi pitanje o ideji lepote nekog perioda, tako će u budućnosti neki istoričar umetnosti da se pita za dvadeseti vek. Mi nemamo mogućnost da pogledamo sa tolike daljine; možemo se zadovoljiti time da ustanovimo da je prva polovina dvadesetog veka poprište ljute bitke između lepote provokacije (avangarda) i lepote potrošnje (mediji). Umetnos avangarde ne postavlja sebi problem lepote. Podrazumeva se da su nove slike umetnički lepe i da treba da izazovu isto ono dopadanje koje svojim savremenicima pruža čoto, ali upravo tako što avangardna provokacija krši sve estetske kanone poštovane od tog momenta. Samo je jedna struja savremene umetnosti obnovila ideju geometrijskog sklada koja nas podseća na epohu estetske proporcije, a to je apstraktna umetnost. Mas-mediji ne predstavljaju više bilo kakav standardizovan model, niti jedinstven ideal lepote. Čak i u reklami čiji je rok trajanja samo nedelju dana, u stanju su da izvuku sva avangardna iskustva i istovremeno ponude modele iz dvadesetih, tridesetih, iz četrdesetih, iz pedesetih godina, pa i ponovo ponude prevaziđene forme automobila iz polovine prošlog veka. Mas-mediji opet nude ikonografiju XIX veka, bajkoviti realizam, bujnost raskošnih oblinaMe Vest anoreksičnu gracioznost novih manekenki, neo-cyborg predstavnike koji licu daju metalni sjaj a kosu transformišu u gustoš obojenih šiljaka, ili se brijaju na nulu.
           

Izgleda da naš istraživač iz budućnosti neće moći da izdvoji estetički ideal koji mas-mediji šire od dvadesetog veka nadalje. Moraće da odustane pred orgijom tolerancije, pred potpunim sinkretizmom, pred totalnim i nezaustavljivim politeizovanjem lepote.
           

Da li se neka zajednička nit lepote provukla kroz celu istoriju krajnje različitog poimanja iste?  Da li Vilendorfska venera i AnđelinaŽoli (i sve lepotice koje su živele u periodu između njih dve) imaju nešto zajedničko?
Procenite.

Goran Tomin, Fakultet humanističkih nauka