LEPOTA KAO ISKRA BOŽANSKOG

lepota iskraU nizu skromnih baraka Dvorišta Bulevara Revolucije 306 naš špajz se naslanjao na spavaću sobu popa i popadije Teofilović. Kao "sveznajuće" dete komunizma, uvek sam sa podozrenjem, a bogme i strahom, gledala i na popov do zemlje dugačak crni plašt i na osobu koja je svoj život predala tako prevaziđenoj "instituciji" kao što je Bog. Usukano lice, proseda brada i šuma tamnosmedih obrva natmurenih iznad duboko usađenih očiju, pretili su da moj odnos prema Stvoritelju trajno žigošu pečatom straha i krivice.Međutim, ovaj čudni božiji poslanik je prvo zbunio pa osvojio moje uplašeno srce strastvenom predanošću nečemu što je, zahvaljujućidruženju sa njim, postalo i moja lična opsesija: sličicama iz albuma "Životinjsko carstvo". Vre­menom je pop postao moj drugar Kiča s kojim bi satima prelistavala izlizane stranice naših albuma, razmenjivala duplikate i ushićena zurila u sličice kameleona, mravojeda i dvogrbe deve. Ovaj širom otvoren prozor u čudesni svet životinja izoštrio je moje zapaža­nje i razvio sposobnost da novim očima vidim svet oko sebe - da prepoznam ču­desno u domaćem govedu ili svinji isto koliko i u istočnoindijskom nosorogu i bizonu.


Popadijaje takođe vajala moje viđenje sveta, ali na sasvim drugačiji način. Poreklom iz okoline Leskovca, njenim kulinarskim sposobnostima nije bilo ravne. U njihovoj kući je uvek bilo carskih đakonija - turšije sa belim sirom, domaćih kobasica, dimljene slanine, i naravno, njenog neprevaziđenog bećarca. Previše gurmanluka je popadija ponosno nosila u naslagama na struku, butinama i grudima kao najveći orden zasluga. (Pop je uprkos svemu ostajao mršav "k'o štiglić"). Međutim, ono što sam odpopadije naučila nije njeno kulinarsko umeće (na veliku žalost mog muža), već njena neizreciva sposobnost da uživa u životu. Slika popadije dok umače ogromne komade svežeg hleba u bećarac; eho njenog sočnog mljacka­nja i ho-ho-hoktanja kao da je dani­ma postila otvorio je jedan drugi, po­djednako čudesni prozor u svet umeća pronalaženja zadovoljstva u prividno malim stvarima i gotovo detinje radosti i zahvalnosti za dionisijsku dimenziju svakog naizgled običnog trenutka.
Čovek koji iskreno voli Boga u izve-snom smislu je savršeni hedonista.


Njegova čula su probuđena da vidi, čuje, okusi lepotu dok omamljen ne padne na kolena pred Stvoriteljem u dubokoj hvali za sve što mu se daje iz dana u dan da u tome uživa bez grize savesti. U mirisu prve jutarnje kafe, u svežem hlebu i bećar paprikašu, u nezaustivom kikotu dečijeg smeha, u pravoj reči u pravom trenutku i u tre­nutku kada svaka reč postaje suvišna. U bezgraničnoj lepoti postojanja... jer "ono što oko ne vide, i uho ne ču, i u ljudsko srce ne uđe, to je Bog pripre­mio za one koji ga vole."

Greh, naprotiv, otupljuje sva čula.
Halapljivac proždire hranu ne pru­žajući joj priliku da svaku ćeliju čula ukusa prodrmusa iz bunovnog sna i razgali je vatrometom začina, mirisa i raznovrsnih ukusa. Pijanica u čaši vidi samo beg od mulja njegove bed-ne realnosti, slep za sunce koje je lozu milovalo, i kapljice kiše što su zrno nabubrile, i ruke što su grozd ubrale, otupeo za iskonsku radost još jedne berićetne godine. Materijalista je u neprekidnom unutrašnjem nemiru, nezasićen obiljem koje ga okružuje, uvek željan onoga što još nema. Razbludnik srlja ka trenutnom užitku kao deran što bezobzirno utrči u tuđi brižljivo odgajani ružičnjak da ugrabi jedan besprekorni pupoljak a bahato izgazi bezbroj drugih.

Prava lepota ima duhovnu, moralnu dimenziju.
Istinska lepota nas istovre­meno i baca u očajanje i uzdiže među zvezde. Ona nam pruža ogledalo u kome jasno vidimo da nismo ono što treba da budemo ali nas ujedno i na­dahnjuje da istrajemo u našem stre­mljenju ka Istini i Čovečnosti. Svaki put kada nas neko ili nešto - glas, pri­zor, misao-zaustavi u kolotečini i po­zove na nešto više i dublje od sledećeg obroka ili sledećeg otupelog čina koji predstavlja naše bivstvovanje, vidimo senku svog odraza u njenom ogledalu. Ogledala su svuda oko nas - u tami bioskopske dvorane, između izlizanih korica knjige, u reči, u tišini, u snu, u zagrljaju. Često ih pronađem upletene u rastinje moje bašte i u komentarima i ponašanju moje dece. Neka ogledala blistaju u mračnoj senci bolesti i smrti. Poruka ogledala naravno nije u tre­nutku dok se ogledamo već u životu koji će odsijavati mudrost vizije ("Jer ko samo sluša reč, a ne izvršava je, taj je sličan čoveku koji posmatra svoje prirodno lice u ogledalu; pogledao se, naime, pa otišao, i odmah je zaboravio kakav je bio. A ko zagleda u savršen zakon istine i u njemu ostane, ne bude zaboravni slušač nego izvršilac dela, taj će biti blažen u svom delu." Poslanica Jakovljeva, prvo poglavlje, od 23. do 25. stiha). Nažalost, većina nas niti ima oko izoštreno da vidi ovaj odraz, niti umeće da od odraza iskleše bolju realnost.

 Baštovanstvo je moj hobi. Moja bašta je moj psihoterapeut, inspiracija i utočište, ali i izvor mukotrpnog rada i neprekidne borbe sa korovom, šte­točinama i sušom. U ovom trenutku, korov i štetočine definitvno pobeđuju. Međutim, juče me je moja trogo­dišnja ćerka Tija zaprepastila kada je samouvereno saopštila: "Ali mama, ja ne vidim nikakav korov u našoj bašti."  Bila sam potpuno šokirana jer je sasvim očigledno da se u našoj bašti trenutno vidi jedino korov! Onda mi sine: "Blago Tiji - ona ne vidi korov već neiscrpnu galeriju leptirića, bubica i cvetića - beskrajno carstvo čuda koje je svakodnevno poziva na igru i učenje. Meni je potrebno više te vrste kratkovidosti" I to je ogledalo Istine. I Lepote. Zatim pomislim: "Ljudi su često kao trogodišnja deca koja gledaju u baštu svog života i kažu: 'Ne vidim nikakav korov', dok je oku iskusnog baštovana očigledno daje korov svuda. Onaj koji voli cveće zna razliku između korova i ružmarina. Pravi baštovan istrajava u borbi sa štetočinama, korovom sve dok njegove leje ne budu oplevljene, mladice zasađene a čak i najskriveni­ji kutak vrta pun raznobojne raskoši koja hrani svako naše čulo, a ponajviše dušu."  I to je ogledalo Lepote. I Istine. "Nažalost, većina nas živi u blaženom neznanju trogodišnjeg deteta a korov caruje. Ponekad sam i ja nalik na Tiju i samozadovoljno izjavljujem: "Nema korova!, dok neko mudriji i iskusniji vidi strnjište. Da li taj mudrac veruje da mogu lepše i bolje? I ume li da mi pomogne da do tog mesta lepote i dobro­te dođem?" I tako, jedno ogledalo vodi u drugo, a život poprima neizrecivo bogatiju dimenziju.


U ovome se prava Lepota razlikuje od jeftine imitacije koja nas osiroma­šuje između ostalog i time što razvod­njava našu sposobnost razabiranja Isti­ne i Privida, pa smo u večitom stanju duhovne ravnodušnosti u kome nam rugoba ne smeta a pomanjkanje divo­te nam ne nedostaje. Kao i estetski, i duhovni kič nam nudi prečicu - tre­nutno i lako zadovoljenje naše duboke potrebe za Savršenstvom. On elimini­še unutrašnju borbu, samoodricanje i svakodnevnu cenu predanosti na putu traganja za večnom lepotom.


U ovom traganju okusićemo slat­ku gorčinu paradoksa lepote - ona je i prolazna i neprolazna, uvek nado­hvat ruke i zauvek neuhvatljiva. Oni koji su pronašli njene zlatne mrvice nemaju razloga da se uzohole jer su kao gladni prosjaci kojima je zaba­dava ponuđen hleb od neprocenljive vrednosti. A oni kojima su ruke još uvek prazne ne smeju da očajavaju jer je ovaj hleb izobilan i namenjen svima. I tako, dostupna svakome, pa ipak skrivena od pogleda ravnodušnih lenjivaca, beskrajna Lepota se prostire svuda oko nas, kao što kaže Elizabet Brauning:

"Zemlja je ispunjena nebeskim
I svaki žbun gori ognjem božanskim;
Ali samo oni koji imaju oči da vide -
Padnu ničice.
Ostali u senci sede
I beru borovnice."

Gordana Šasted