NAUČITI UČITI

nauciti ucitiKada se izgovori reč učenje većini ljudi je prva asocijacija osoba koja sedi nad knjigom i pokušava da zapamti sadržaj onoga što čita, kako bi bila u stanju kasnije da ga reprodukuje. Studenti i učenici su glavni protagonisti ovog čina zamišljanja. Međutim to je ipak samo prva asocijacija. Sam pojam učenja je svakako daleko širi. Danas se on definiše kao sve ono u ponašanju što nije dato biološkim nasleđem već je stečeno na osnovu iskustva tokom aktivnosti pojedinca. Učenje se tako sastoji od sticanja novih navika koje imaju relativno trajnu tendenciju ispoljavanja. Kod svih onih ''znanja'' koja se nikada ne ispolje može se reći da do učenja nije ni došlo.

Odnosno, znanja koja smo deklarativno usvojili ali nismo u stanju ili prilici da ih negde ispoljimo, nazivamo nefunkcionalnim znanjima. Postoje shvatanja prema kojima su skoro sve naše veštine i navike, naša znanja i motivi, brojne emocije, različite osobine pa čak i čitava ličnost u stvari prvenstveno rezultat učenja. Sam termin učenje je naravno neodvojiv od termina pamćenje pa će u objašnjavanju nekih procesa učenja biti neophodno i razumevanje nekih principa pamćenja.

Bez obzira što je sam pojam učenja, kako smo videli, veoma širok i o njemu se može nadugo i sveobuhvatno govoriti, usmerićemo se upravo na onaj aspekt učenja na koji većina ljudi prvo pomisli, a to je učenje školskog (fakultetskog ili bilo kog drugog pisanog) gradiva.

U ne tako davnoj prošlosti (nekoliko stotina godina ili nešto više) pismenost je bila privilegija pojedinaca, a knjige su bile retke, skupe i prilično nedostupne - ukoliko su uopšte postojale. Tada su ljudi tokom procesa učenja imali nešto razvijenije tehnike pamćenja, jer nisu mogli da se oslone na to da ono što im promakne ili što ne shvate u tom trenutku, kasnije pročitaju ponovo. U današnje vreme se, iz razloga lake ponovne dostupnosti raznih informacija, mozak savremenog čoveka malo ulenjio i ne primenjuje sve one metode koje su krasile naše pretke.

Š TA JE KLJUČNO ZA PROCES UČENJA


Da bi se nešto naučilo, potrebno je pre svega posvetiti se tome. Ovo svakako ne izgleda kao neka nova mudrost za koju niste ranije znali ali nije loše podsetiti da se olakim pristupom malo šta može trajnije zadržati u našoj memoriji. Vežba je drugi nezamenljivi faktor presudan za učenje. Organizacija materijala koji se uči kao i organizovano uklapanje tog materijala u postojeći su takođe od neprocenljive važnosti.

Pažnja je od presudnog značaja za učenje. Pažnja nije nešto što je jednostavno prisutno ili ne. Možemo sa mnogo argumenata govoriti o pitanju stepena pažnje ili o slučajevima podeljene pažnje. Čitajući neki tekst posle izvesnog vremena ćete sami sebe uhvatiti da niste najbolje razumeli neku reč napisanu malo ranije ili čak iz prethodnog reda pa ćete se ponovo vratiti na nju iako bi bilo logičnije da ste se odmah zadržali na njoj dok je potpuno ne shvatite. To je primer koji govori da vam je pažnja na trenutak odlutala. Nešto drastičnija situacija je kada sebe uhvatite da nemate pojma šta je pisalo u prethodnom pasusu, da ne kažem na čitavoj strani koju ste upravo pročitali. Čak i kada je tekst pisan pristupačnim i razumljivim rečnikom, ova pojava je gotovo redovna, a njen uzrok je popuštanje pažnje posle izvesnog protoka vremena. O slučaju složene stručne literature koja je katkad pisana takvim rečnikom koji više kazuje o retoričkoj moći i intelekualnoj veštini pisca nego što zaista prenosi neku informaciju, da i ne govorim. U takvim slučajevima nerazumevanje je i očekivano ali u onim drugim slučajevima gde nije baš očekivano ipak je prisutno. To sve govori o činjenici da je pažnju nemoguće zadržati na nekom prihvatljivom nivou u dužem vremenskom periodu.

Mnoga istraživanja pokazuju prednost takozvanog raspodeljenog vežbanja, nasuprot koncentrisanom vežbanju. To znači da ako je za savladavanje nekog gradiva potrebno recimo 4 sata, onda je bolje učiti dva puta po dva sata nego sva četiri sata u kontinuitetu. Još je bolji rezultat ako se jedan dan radi 2 sata pa se tek narednog dana radi još 2 sata. Konsekventno tome možda bi optimalno najbolji rezultati bili kada bi 4 dana radili po sat vremena. U svakom slučaju jasno je da koliko god da je potrebno da se savlada neko gradivo, bolje je raspodeliti ga, nego da se ono sabije u kratak vremenski rok. Ova pojava dokazano povećava i količinu zapamćenog materijala i dužinu zadržavanja u mozgu, a vidna je i bolja naknadna reprodukcija tih informacija. Na žalost, u realnim okolnostima kada ima mnogo gradiva da se uči i pogotovo kada postoje vremenski pritisci (ispitni rokovi), kvalitetno učenje na ovaj način nije vremenski isplativo, pa se ova tehnika ne može primeniti u svojoj najadekvatnijoj formi. U svakom slučaju koristan je savet da koliko god je to moguće, vremenski i po celinama raspodeliti gradivo. Takođe je konstatovano da je bolje praviti česte, a kratke pauze, nego retke i dugačke, tokom dužeg učenja. Ovom tehnikom se delimično nadomešćuje i problem pažnje razmatran u prethodnom pasusu, jer posle pauze u toku koje niste imali kontakt sa tom vrstom materijala, pažnja se vraća na viši nivo kod ponovnog posvećivanja određenom gradivu.

Verovatno ste čuli za prastaru izreku ''ponavljanje je majka učenja''. Ova intuitivno tačna misao je potvrđena i u velikom broju naučnih istraživanja. Međutim, treba reći da sirovo mehaničko ponavljanje nije dovoljno dobro za kvalitetno i dugoročno usvajanje. Ono značajno povećava prepoznavanje gradiva, ali ne omogućava uvek dobru reprodukciju. Razlog za to je što prestaje da se obraća dovoljna pažnja na materijal usled povećanja prepoznavanja štiva. To je čest slučaj kod studenata koji uče na taj način što besomučno ponavljaju gradivo isčitavanjem skripte i koji su ubeđeni da zato ''znaju'' gradivo, ali je prava istina da im je ono samo jako dobro poznato. I prepoznavanje je naravno neka vrsta znanja, ali se najčešće na ispitima očekuje dobra reprodukcija gradiva, a retko se traži samo dobro prepoznavanje gradiva. Kao prvo, načelno treba reći da je reprodukcija znatno teža od prepoznavanja. Neki pismeni testovi po svojoj formi zahtevaju dopunjavanje praznih polja, a neki obeležavanje jednog od nekoliko ponuđenih. Ovi drugi se načelno smatraju nešto lakšim, jer pre svega zahtevaju prepoznavanje tačnog odgovora, a uopšteno gledano to je lakše od reprodukcije. Međutim, pokazalo se da ukoliko je sličnost ponuđenih odgovora velika i razlika između tačnih i netačnih u nekoj jedva primetnoj nijansi, onda je proces prepoznavanja čak teži od reprodukcije.

Ono što nas niko nije naučio (nažalost) je to da su neki načini ulaganja truda isplativiji od drugih. Naime ovo svi znamo, ali ne znamo uvek koji su to načini isplativiji, pa svako od nas traži neki svoj sistem usvajanja. Iako postoje individualni afiniteti prema nekim tehnikama koje daju dobre rezultate kod te određene osobe, pokazalo se da se ipak mogu dati neke opšte smernice koje olakšavaju proces učenja kod velikog broja ljudi.

Preslišavanje je jedan od ključnih faktora kvalitetnog i dugotrajnog pamćenja. Ono podrazumeva pokušaj da se posle učenja materijal ponovi bez gledanja u knjigu. Sve ono čega uspemo da se prisetimo na taj način izrazito povećava šansu da se ta informacija trajno zadrži u memoriji kao i veću verovatnoću kasnije reprodukcije. Treba dodati da je dobro napraviti što veći razmak između učenja i izvlačenja (preslišavanja). Naravno preteran razmak će dovesti do potpunog zaboravljanja, ali pošto je vremenski interval između ove dve faze individualno određen, onda bi svako za sebe trebalo da pronađe onaj razmak koji mu najviše odgovara. Dakle što duži, to bolje. Ono čega ne uspemo da se prisetimo tokom preslišavanja, naknadno treba obnoviti.

Jasno je da se smislen materijal bolje i lakše pamti. U slučajevima kada ono što učimo nema baš neki smisao (godine nekih događaja, pojmovi za koje prvi put čujemo) onda je potrebno da sami pridodamo smisao onome što treba da naučimo. Postoje razni kursevi koji podučavaju polaznike takozvanim mnemotehnikama koje služe da olakšaju učenje pridodavanjem smisla i prihvatljivijim prikazom onog što treba naučiti. Jedna od značajnih tehnika je vizuelno predstavljanje. Ukoliko neka informacija može da se predstavi nekom vizuelnom slikom ili zamišljenom situacijom, onda je treba tako vizuelno i sebi predstaviti. Pošto se slike pamte bolje od reči, onda je dobro sebi nešto nacrtati ukoliko se to može slikom dočarati, i to na primer pored teksta. Pamćenje takve slike je bolje, a ona će nas ujedno i asocirati na materijal koga se treba prisetiti i na taj način će predstavljati svojevrstan znak za navođenje kojim ćemo se poslužiti radi osvežavanja memorije. Ako je pak u pitanju zamišljanje neke situacije kojom ćemo bolje zapamtiti nešto, onda je dobro da elementi te zamišljene situacije budu što drastičniji, jer se kao takvi lakše pamte od uobičajenih.

Poznato je da učenje uviđanjem daje bolje efekte od sirovog ponavljanja. Zato je važna takozvana dubina kodovanja nove informacije. U našoj prirodi je da novu informaciju skladištimo tako što je uklapamo sa nekim informacijama koje su već prisutne u našoj glavi. Međutim, aktivnim insistiranjem da se svaka nova informacija poveže sa što više postojećih informacija vidno se pojačava kvalitet učenja. Veći broj veza te nove informacije sa onima koje postoje daje veću distinktivnost (različitost, specifičnost) toj informaciji od drugih pa će ta osobenost te informacije biti osnov za bolje zapamćivanje i lakše prisećanje.

Primeri koji se navode tokom objašnjavanja, poboljšavaju razumevanje. Zato je preporučljivo da i sami nađete iz svog iskustva neki primer koji bi mogao da posluži kao olakšanje razumevanja. Lični primeri se obično bolje i lakše pamte pa ćete tako sebi obezbediti bolje razumevanje poente.

Ključne reči su takođe izuzetan znak za navođenje. Koncentrisanje na pamćenje ključnih reči će kasnije izvršiti presudni inicijalni uticaj na prisećanje ostatka teksta kao klupko koje se odmotava.

TRI FAZE UČENJA


Postoje 3 prepoznatljive faze tokom učenja. Prva je početno napredovanje koje se ogleda u vidnom prilivu novih informacija. Zatim dolazi do usporavanja ili čak zaustavljanja napretka. Ta faza je poznata kao plato efekat. Do toga dolazi zato što je potrebno da prođe neko vreme kako bi se nove informacije konsolidovale i usvojile u naš dugoročni memorijski sistem. Zbog te faze se mnogi nestrpljivi studenti razočaraju i misle da im ne ide, a ona je ustvari prirodan deo učenja, jer da bi ste nastavili sa usvajanjem novog gradiva morate utemeljiti ono koje je upravo stiglo. Tek tada nastupa treća faza koju karakteriše novo ubrzano napredovanje.

Na kraju da dodam nešto što je možda trebalo da se kaže na početku, a to je da je uglavnom potrebno prvo da se upoznamo sa gradivom u celini, jer aktivno učenje (u smislu memorisanja) od samog početka može biti nezadovoljavajuće ako se ne poznaje cela materija. Čitanje sa razumevanjem cele materije će dovesti do dovoljnog poznavanja celokupnog gradiva tako da kasnije može da se počne i sa aktivnim memorisanjem, jer je teren za to tek tada spreman.

Na kraju evo kratkog rezimea:

1. Kao prvo potrebno je upoznati se sa gradivom u celini.

2. Kod aktivnog učenja dobro da se gradivo razdeli na podceline i da se kasnije u procesu ima jaka koncentracija na te podceline.

3. Nije dobro u komadu raditi dugo, jer je efekat raspodeljenog vežbanja mnogo bolji. To znači da treba praviti česte i kratke pauze u učenju.

4. Kjučne reči napisane recimo drugom bojom unutar ili pored teksta će asocirati na taj deo gradiva.

5. Slike se pamte bolje od reči, pa gde god je to moguće treba pored teksta bilo u knjizi bilo u sopstvenoj skripti nacrtati neku sliku (u boji) koja će da asocira na to što se uči.

6. Tokom aktivnog učenja sve nove informacije treba povezati sa što više onih koje već imamo u glavi. Treba da im se pridoda neki smisao ukoliko ga nema dovoljno.

7. Ukoliko u knjizi nema primera ili ih nema dovoljno ili pak nisu zapamtljivi, a kojima se nešto objašnjava, onda treba probati sa smišljanjem sopstvenih primera. Š to se neobičniji i drastičniji primer smisli, lakše se pamti.

8. Vežbanje ponavljanjem svakako praktikovati ali je od velike važnosti da tokom učenja vršimo i prisećanje (ponavljanje bez gledanja u knjigu). Š to dužu pauzu napravimo između čitanja i pokušaja da to ponovimo, to bolje.

Fedor Munižaba