Male stvari čine me srećnom

Mirjana KaranovicIntervju: Mirjana Karanović

Jednu od glavnih uloga u filmu "Tamo i ovde" reditelja Darka Lungulova igra Mirjana Karanović. Snimanje filma završeno je početkom aprila, a premijera se očekuje na jesen. Inače, reč je o toploj ljudskoj priči koja govori o tome kako se svakome čini da je bolje "tamo" nego "ovde"....Mirjanu Karanović publika gleda i u seriji "Vratiće se rode". Na naše pitanje kakvo je njeno mišljenje o seriji, naša sagovornica odgovara da joj se takvo pitanje čini besmislenim. "Ja igram u toj seriji i o njoj mislim sve najbolje. I nekako je nebitno šta ja mislim o njoj, važnije je šta o njoj misle gledaoci. Ja se nikada ne bih upustila u neki posao ili saradnju da u to ne verujem. Na taj način negujem ten. I osećam se zdravo i zadovoljno - što je glavni preduslov dobrog izgleda, a do toga mi je, kao ženi i glumici, veoma stalo." Pored filma, serije, igra i u predstavama: "Barbelo, o psima i deci", "Fedrina ljubav" i "Pred penzijom" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Pozorište, film ili televizija. Svuda se dobro oseća. "Kao  što sam vam već  rekla, radim samo sa ljudima koji me čine srećnom i zadovoljnom kao glumicom i kao ženom. Na filmu i televiziji se radi dnevno između 10 i 12 sati i veoma je naporno, a često i dosadno. Hrana je uglavnom loša i nemate gde da se odmorite. U pozorištu je malo lakše, radi se 4 do 5 sati i ako vam se ne radi, ne morate. Na filmu morate da radite bez obzira na duševno stanje, na tugu, sreću, nesreću, bes ili neke druge emocije. Kada stanete ispred kamere i odigrate scenu, to je to − i nema popravke sutra ili prekosutra. Ako ste loši jer vas je neko iznervirao ili rasplakao, nema opravdanja pred publikom. Ona vidi samo krajnji rezultat i baš je briga za neka vaša privatna stanja. Zato je u pozorištu lakše jer vežbaš dok ne budeš perfektan i nesalomiv i onda staješ pred publiku. Kad si ti spreman. Posle je lako."

VOX - Ko su ljudi koji su ostavili najveći trag u vašoj glumačkoj karijeri?

Mnogi. Od amaterizma do danas učim, skupljam i upijam sve što mi je korisno. Naravno da postoje osobe koje ću više pamtiti, kao moji profesori Milenko Maričić i Branivoj čorđević, reditelji  Srđan Karanović, Kusturica,Žika Pavlović, Slobodan Unkovski, Dejan Mijač, Paolo Mađeli i Dino Mustafić. Mira Stupica, Mira Banjac, Mira Joković. Zbog njih sam ponosna da se i ja zovem Mira. Kakav niz! I pored njih mnogi ljudi koje  sam upoznala i upoznajem čitavog života koji su moje inspiracije za uloge koje igram.

VOX - Često kažete da je gluma najbolje što umete da radite i da ste veoma zadovoljni što ste izabrali baš ovaj posao.

Da.

VOX - Koji  je to trenutak kada osećate najveći lični uspeh u poslu kojim se bavite?

Ja sam zadovoljna osoba i tih je trenutaka mnogo. Uživam u mnogim malim trenucima potpune sreće i ushićenja koje mi priređuje gluma. Od mnogih jedinstvenih momenata zajedničkog otkrivanja novih slojeva u dijalogu sa mojim partnerima i partnerkama na sceni, uživanja u radu sa inteligentnim rediteljima, uzbudljivim trenucima zajedničkog disanja sa publikom i podrške koju nam daju do slatkog umora i potpune iscrpljenosti i  ispražnjenosti posle naporne predstave.

VOX - Jedni vas vole, drugi vas ne vole kako zbog vaše karijere, stavova... Kako vi na to sve gledate?

Sve će to proći, i ljubav i mržnja. Zadržavam se na onome što mi prija, ostalo ostavljam i ne zanima me.

VOX - Pored glume, vi ste i profesor na Fakultetu dramske umetnosti. Kako se snalazite u toj ulozi?

Kako kad. Trudim se da nikako ne zaboravim da sam pre svega glumica pa tek onda profesor. To znači da između mene i mojih studenata postoji istinska veza, a ne akademski autoritet. A to je teško jer danas mladi a priori ne poštuju nikog. Za sve moraš da se izboriš. Njih je 14, a ja sam jedna. Iako sam iskusnija, oni su brojniji. Često mi dođe da im nalupam šamare koliko me nerviraju, ali ne mogu, ne bih ništa postigla i onda udri u priču i objašnjavanje. Neki put ih samo pustim da zalutaju. Kad se umore i dođu pokorni i mirni, lakše mi je da im objasnim.

VOX - Koliko je zahtevno preneti svoje znanje, iskustvo mladim glumcima?

Veoma je teško. Kad si mlad, misliš da se pravila ipak ne odnose na tebe i da ćeš ti ipak moći po svome. Stariji pričaju, ubeđuju, objašnjavaju, a mladi pokušavaju, padaju, propadaju, uče, pa neko nauči pre, neko kasnije, neko nikad. Zato je škola dobar prostor da probaju i testiraju sva uputstva koja im ja dajem. Tako da to ide otprilike ovako: ja pričam, oni manje-više slušaju, manje-više mi veruju, onda oni probaju da to urade i manje-više uspevaju tj. ne uspevaju, batrgaju se, muče, pa polako mic po mic nešto naprave. I onda mi poveruju.

VOX - Kada  poredite vaše studentske dane sa studentskim danima sadašnje generacije, da li postoji razlika?

Postoji, ali više u okruženju, u merilima kvaliteta u društvu, u moralnim vrednostima, u idejama kojima se oni dive i kojima smo mi bili fascinirani. Ali, generalno, mislim da su kvalitetni ljudi jednostavno kvalitetni, bez obzira na vreme u kome žive. Kad je neko vredan i pametan i radi na sebi, razvija se i gradi sebe i spolja i iznutra, taj će i postići nešto u životu. Tako je bilo kad sam ja bila mlada, tako je i sada.

VOX - Mnoge starije generacije pričaju o dobrim i bezbrižnim osamdesetim godinama prošlog veka. Mladi  ljudi imaju osećaj da je tada sve bilo med i mleko?

Kako kome. Objektivna je istina da su to bile mnogo bezbrižnije i veselije godine od devedesetih. Ja sam tada bila u mojim dvadesetim godinama i za mene je to bio najlepši period u životu. Tada sam "osvajala svet" i profesionalno i lično. Postizala prve uspehe, prvi put radila mnoge uzbudljive stvari u životu, kao što su putovanja i upoznavanje nekih fantastičnih ljudi iz profesije a i van nje. Bila sam na festivalima, Venecija, Kan, dodela Oskara, Amerika, o svemu sam tome do tada samo čitala u novinama, a onda sam postala deo toga. Postala sam član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dobila sam mnogo nagrada i družila se i radila sa ljudima čije sam slike isecala iz novina i lepila u spomenar kada sam bila mlađa. Jedna od njih je i Sofija Loren.

VOX - U današnjoj tranziciji mnogi ljudi se nisu snašli. Kako vi plivate u ovim burnim vremenima?

Plivam. Neki put se samo održavam na površini da ne potonem, a neki put baš grabim kraul. Ne dam se. Trudim se da ne pokleknem, mnogo radim, pazim na zdravlje, i fizičko i psihičko. Ovo drugo mi se čini čak važnijim. Klonim se loših navika i negativnih misli, manje jedem, više vežbam i nadam se boljim vremenima.

VOX - Š ta danas da radi mali čovek koji želi samo normalno da živi?

Ne bih da delim savete, nisam sigurna da sam kompetentna. Mogu samo da kažem da teško da će ti neko pomoći ako samo sediš i čekaš. I kada tražiš teško je. Mislim da ljudi treba da se udružuju, prepoznaju po nevolji, po mogućnostima, po sposobnostima, sličnim idejama i ciljevima. Uvek je lakše u društvu, pogotovo onih koji su na tvojoj strani. Lakše je ostvariti cilj kad nisi usamljen. A što se "normalnog" života tiče, teško je naći ljude u ovoj zemlji koji žive normalno. Ovo je doba borbe za život. Preživeti i ostvariti svoje snove, makar i najmanje, pitanje je konstantne borbe i žrtava koje prinosiš da bi to bilo moguće.

VOX - Š ta je za vas sreća?

Mnogo toga. Sreća su za mene male stvari. Ima mnogo svakodnevnih trenutaka kada osetim i pomislim da sam srećna.

VOX - Gde sebe vidite kroz pet godina?

Sve je moguće u životu i ja sam spremna na sve, ali vidim sebe u Beogradu, u mom stanu, idem na probu ili snimanje ili na čas sa mojim studentima, idem na Kalenić, na Adu, u neki fini restoran sa mojim prijateljima. Vidim sebe u formi, vedru, zdravu i još pametniju.

Mile Bijelić, Ekonomski fakultet