Ostaviti trag u drugom biću

Nebojsa Dugalicintervju: Nebojša Dugalić

Čovek istinski može biti srećan jedino ako u dubini oseća smislenost svog postojanja. Sve drugo je promašeno traganje za srećom

Kafe poznatog beogradskog pozorišta vrvi od glumačkog sveta, zanimljivog, ekscentričnog, punog energije. Čekamo poznatog glumca da se pojavi posle naporne predstave. Nasmejan, po malo umoran ali oran za razgovor, ubrzo se pojavljuje Nebojša Dugalić, koji je te večeri bio Džejmi iz "Dugog putovanja u noć". Pita nas za temu razgovora. Sreća? Ima li veće misterije? Za početak smo krenuli od misterije glume.

V: Š ta u vama kao glumcu proizvodi doživljaj ispunjenosti?

Kada razmišljam bilo o glumi, bilo o nečem drugom, uvek o svemu mislim kao o tajni jezika, tajni saopštavanja, saobražavanja, saodnošenja. Učešće u jednoj takvoj tajni mi je najveći dobitak. Jedina prava čovekova satisfakcija, čime god da se bavi, je da se sretne sa drugim bićem i da se u tom susretu dogodi uzajamno uzrastanje. To je jedino što smatram za dobitak i neko ispunjenje. Sve ostalo je sasvim spoljašnje. Ako čoveku i pruži neku sreću to je samo je samo spoljašnja radost koja se ne dotiče onog bitnog u nama - a to je ostaviti trag u drugom biću, biti živ u drugome. I o glumi mislim na isti način, kao o mogućnosti da se takav trag ostavi, o mogućnosti da nekome saopštite nešto važno, nešto što će ga promeniti, što će ga zapitati na jedan ozbiljniji način, što će ga obradovati, pročistiti. Teško da čovek išta više može u ovom životu od toga. Mi smo svi konačna bića i to je osnovno naše određenje. Jedino što možemo je da podelimo ono najbolje iz sebe sa nekim drugim. A svaki jezik je mogućnost za tako nešto, pa tako i gluma.

N: Da li su uloge koje ste imali prilike da igrate uticale na neki vaš unutrašnji svet? Na primer, uloga kneza Miškina.

Nikada mi se to nije desilo. Prvo, nikada nisam maštao o ulogama već sam čekao da same dođu i one su uvek dolazile u pravo vreme u trenutku kada sam bio u zrelosti da ih ponesem, tj kada bih već u sebi imao preživljen sadržaj koji je trebalo u pojedinoj ulozi da nosim. One su dolazile kada sam sebe i svoje izražajne moći mogao da pozajmim onome što bi taj lik trebalo da bude.

V: U svojoj autobiografiji Rade Š erbedžija kaže da je gluma opasan posao jer čovek glumeći druge, ne misleći na svoju dušu, može da je izgubi. Ima li u tome istine?

Imao sam tu sreću da sam igrao sa njim i veoma ga cenim kao glumca. Divno smo sarađivali. Međutim, mislim da postoji mistifikacija u odnosu prema glumi. Gluma je jezik, kao i svaki drugi. Čovek je oruđe tog jezika, ali sve zavisi gde je čoveku oslonac. Ako nemate neko čvrsto utemeljenje, onda bavljenje glumom može da bude opasno, ali ukoliko čovek vlada tim jezikom, ako je tog jezika svestan, onda tu postoji, kao kod bilo kog drugog umetnika, istovremeno i zanatski i emotivni odnos. Postoji mogućnost kontrolisanja tog jezika. Zakoni gradnje glumačke umetnosti su takvi da se mogu sasvim svesno kontrolisati i ne moraju imati opasnog uticaja na dušu. Postoje glumci koji se istinski uživljavaju u ono što čine. Međutim, to ne mora nužno biti zalog nekog kvaliteta. Čuven je razgovor Dastina Hofmana i Lorens Olivijea kada su igrali "Maratonca". Dastin Hofman je za određenu scenu, da bi postigao emotivno stanje uzbuđenosti, trčao ulicama grada. Lorens Olivije je sedeo mirno, čekao da počne snimanje i onda ga upitao: "Kolega, a zašto trčite?" "Pa da bih došao u to stanje koje je potrebno", na šta ga Olivije upita: "A zašto to jednostavno ne pokušate da odglumite?" Dakle, i jedan i drugi su bili sjajni glumci, ali su imali dva pristupa prema poslu.

Gluma ne mora nužno da predstavlja opasnost od gubljenja duše. Uostalom, opasnost da se duša izgubi postoji na svakom mestu.

V: Uloga Džejmija u predstavi "Dugo putovanje u noć" podrazumeva doticanje nekog svog unutrašnjeg pakla. Kako se do njega dolazi?

Ono što je u glumi važno jeste umeće zapažanja. Studentima uvek govorim da posmatraju ljude kada idu ulicom i sve ono što jedno telo po svojoj intonaciji sobom nosi. Kakvu bi priču bilo ko od nas mogao ispričati o nekom prolazniku koga sretne a o kome ništa ne zna - samo na osnovu toga kakva mu je boja i sadržaj pogleda? Imao sam prilike u životu da vidim mnoge ljude koji piju. Ja ne pijem nikad, ali u "Dugom putovanju u noć" tumačim alkoholičara. Video sam kako se ponaša telo, šta se dešava sa ličnošću, kakav je problemski okvir jednog pijanca, kakav mu je pogled, uvid u stvarnost, kako zapaža svet oko sebe. U teoriji glume postoji pojam emotivnog pamćenja - kada se setite svih tih detalja i pokušate da ih poređate u svom telu i probate da u svom telu ostetite, na primer, usporenost i slabost, tu zakasnelost pogleda koji negde bludi i cilja da bi uhvatio tačku u koju hoće da pogleda. Pre svega, važno je umeti videti šta čini strukturu jedne ličnosti. Igrao sam i Miškina i Karađoza. To su dva sasvim različita lika, dva antipoda. Morao sam da i sa jedne i sa druge strane zahvatim svu raznovrsnost takva dva bića. Kako današnjem čoveku, koji na TV-u ima prilike svašta da vidi, kome nikakva vrsta zla nije strana, objasniti da postoji autentična dobrota i da biti dobar ne znači biti čovek bez težine, bez karaktera, svilen, glup i naivan? S druge strane, kada govorite o ličnosti koja u sebi oličava zlo, kako govoriti o tome a da ne izuzmete da ste možda i sami nalik Karađozu?

N: Aljoša pita starca Zosimu o spasenju, a Zosima kaže da će se spasti svi oni koji mogu da se sete najlepših stvari iz svog detinjstva. Kada vam je potrebna količina sreće koju treba da pokažete drugima u procesu glume, da li možete da prizovete nešto tako iz detinjstva ?

Veoma je važno razumeti kada starac Zosima govori o sećanju - šta on pod tim sećanjem misli. Jer lepih stvari se možemo setiti na razne načine. Možemo imati razne odnose prema tom sećanju. Kada Zosima govori o tome on govori kao aktivni asketa, dakle kao onaj koji takvo sećanje, kroz podvig, čini sadržajem svoga postojanja. A takav jedan trud moguće je utkati u bilo koji posao kojim se čovek bavi.

V: Š ta je najbitnije u čovekovom traganju za srećom, kao stanjem trajne ispunjenosti?

Sreća kao trajno stanje nije ni moguće, nije ni dobro, niti mislim da je to najvažnije. Sreća nije ono što je presudno, već borba za ispunjenje, borba da se celim bićem prepozna smislenost svog postojanja, da se čovek oseti celovit. Sve ostalo je samo parcijalni doživljaj sreće. Čovek može da bude srećan i zbog dobitka na lutriji, ali istinski može biti srećan jedino ako u nekoj svojoj dubini oseća smislenost svog postojanja. Sve drugo je promašeno traganje za srećom.

V: Da li je onda sreća proizvod ispravnog načina življenja i razmišljanja, a ne cilj kome iznad svega težimo?

Da, ali se uvek postavlja pitanje šta je ispravan način razmišljanja i življenja. Jedino što mene može da učini srećnim je događaj odjeka u drugom biću. Nemamo drugu potrvrdu da smo živi ako ne odjeknemo u nekom. Čak je i Niče je govorio o davanju kao jedinom pravom dobitku, darivanju kao jedinom načinu da se ono što imamo ne izgubi. Kada pokušavam da izmerim radosti, nijedna mi nije uporediva sa radošću rada sa drugima, kada ste sabrani oko istog i kada vam cela bića trepere nad istim i sa istim unosom i ulogom stojite oko nekog stvaranja - ništa drugo ne mogu porediti sa tim!

Kada čovek stoji pred Bogom, stoji kao onaj koji je u odnosu sa živim Bogom, licem k licu. I to je jedan odnos, i sam taj odnos je jedini dobitak, nema drugog. Saznanje da me u molitvi Bog čuje i da mu stojim pred licem - to je sav dobitak, nema drugog. Ili da stojim pred bližnjim i da me on ceo čuje i da ceo u njemu odjekujem, šta nam drugo treba? To naravno nije lako, jer da bi se to desilo čovek treba mnogo toga u sebi da promeni i da se odrekne svega onoga što ga osujećuje u takvom naporu da se stane pred lice. I Bogu i bližnjem.

V:Žorž Sand kaže da je voleti i biti voljen jedina sreća u životu.

Ljubav je istovremen događaj sa ovim o čemu sam pričao. Jedini kriterijum istine je događaj ljubavi. Svaki događaj ljubavi ima jedinstvenu strukturu. Niko se ne voli na isti način. Ljubav je moguća samo ako postoji obostrana celovitost u susretanju. Ako postoji bilo kakav uzmak u tom ulaganju da se dogodi ljubav, onda to okrnjuje punoću. A stati ceo pred nekog celog, posao je teži od svih.

V: Ljudi slabo vole i prihvataju jedni druge. Teško je ogoleti se i stati takav kakav si pred nekog drugug.

Kada kažemo da bismo voleli da nas ljudi prihvate onakve kakvi smo, šta mi pri tom mislimo o sebi da jesmo? I drugo, da li je za voljenje sve to što mislim da jesam? Ili bi trebalo da zahtevam od sebe da ono što u meni nije ulog za ljubav, menjam, da to pokušam da stavim van odnosa, da ga sklonim kao višak? Problem je kada ono što je najbolje u čoveku ne nailazi na odjek kod drugoga onako kako bi on hteo. Odgovornost ljubavi je da naučimo da volimo ono što je najbolje u drugome i da umemo tome da se radujemo kao nečem svom. Ali da bi se to naučilo, moramo zaista razumeti važnost toga što ta druga osoba smatra za sebe da jeste da bismo to umeli da volimo.

Bog nas prihvata takve kakvi smo, ali je do nas da li ćemo da to prihvatimo ili ne, da li ćemo da se pričešćujemo tom ljubavlju koju nam pruža. Na ljubav možemo da gledamo kao na mogućnost beskrajne lične gradnje, koja pre svega podrazumeva zahtev da se uzraste do drugoga, da se do drugoga dospe tako što ćemo umeti da ga čujemo, prepoznamo ono što je u njemu važno.

N: Čini se da su ljudi na zapadu više upućeni na sticanje materijalnih dobara kao izvora životne sreće.

To je prisutno svuda. Ako je čovek prinuđen svim onim što ga okružuje, ako je određen kao biće kome se takav jedan kriterijum nameće za važeći, a to je potrošački, kriterijum imućnosti, onda će on, ako nema prilike da upozna drugačiji smisao, biti određen time. Ali kako možemo da mu sudimo ako nije imao prilike da o svom postojanju misli drugačije? To se može videti i na istoku i na zapadu, pogotovo u zemljama gde postoji izražena klasna i socijalna razlika. Imao sam prilike da budem u raznim zemljama na zapadu. Ljudi tamo su veoma uplašeni da će izgubiti posao jer ujutro možeš da se probudiš i da to saznaš iako si možda radio 20-30 godina. Svi strahuju da li će prvog u mesecu imati za kredit za stan ili za kola. Nije lako živeti u takvim društvima a biti imun na svoje okruženje i takvu uslovljenost. Sasvim je razumljiv strah onih koji imaju porodicu i decu.

Međutim, čovek treba koliko god može da svoj život zasnuje tako da bude nezavistan od bilo kojih društvenih okolnosti, da ima neku svoju baštu, da može da je zaliva i da se prehrani.

V: Koga biste naveli kao čoveka koji je pronikao u tajnu sreće?

Sreća je posledična pojavnost ispunjenošću smislom. U preovlađujućem delu čovekovog života ona uvek podrazumeva borbu, krajnje osećanje neizvesnosti. Od nekih velikih duhovnika i od otaca sam video, da ako čovek nije podržan izvanrednom Božijom milošću, sav njegov trud se može pretvoriti u ništa. Čovek može biti srećan samim saznanjem da je na tom putu, da je odlučio da izdrži svaki izazov i svako iskušenje. Možda je u tome jedina nada. Ako čovek gleda samo na ovaj svet, budući da je konačan, gde se može zasnovati neka sreća? Svaka sreća u iskustvu konačnosti je prolazna sreća ali čovek opstaje sluteći onu beskonačnu.

Vesna Lavrnja & Natalija Jašić