razvoju, otkriće da je rezultat tog napora nova sloboda da volimo, oslobođeni okova straha.
Nekontrolisani strah ima poražavajući uticaj na našu sposobnost da pružimo i primimo ljubav. Kad nas pokreće strah, skloni smo da činimo dela koja škode i onima koje volimo i nama samima. Možemo da postanemo toliko prestrašeni da povređujemo druge iz pogrešnog nagona da zaštitimo sebe. Fil Jensi objašnjava: „Sušta suprotnost strahu nije hrabrost, već ljubav. Bezuslovna ljubav je moćna protivteža za nezdravi strah." [Philip Yancey, Where Is God When It Hurts? (Grand Rapids: Zondervan, 1988), n.p.] Da bismo ostvarili ovo, moramo da budemo spremni da donesemo odluku da pobedimo svoje strahove.
Naša najveća čežnja
Stara irska poslovica kaže: „Osoba bez srodne duše je poput tela bez glave.“ Ova poslovica govori o našoj instinktivnoj želji za prisnim i ispunjenim odnosima. Još u sedmom veku, irska crkva je savetovala ljudima da zasnuju bliski odnos s nekim kome će verovati ceo život kao prisnom prijatelju i duhovnom učitelju. Crkva je opisala ovaj međusobni odnos srodnih duša kao odnos u kome postoji duboko osećanje poverenja, u kome ljudi mogu da priznaju svoje najmračnije tajne i dobiju savet.
Naša potreba da budemo shvaćeni u jednom dubokom odnosu ista je danas kao i pre četrnaest vekova. Želimo takav odnos koji nas motiviše da sazrevamo i postajemo onakvi ljudi o kakvim nismo mogli ni da sanjamo. Uprkos isceljenju i nadi koje odnosi s drugima mogu da nam pruže, teško nam je da preduzmemo taj korak i pružimo i primimo ljubav. A to je naša najveća čežnja. Svi čeznemo za intenzivnim, ispunjavajućim i nežnim odnosima. Kad smo uistinu voljeni, slobodni smo da postanemo sve što naš Stvoritelj želi da budemo, pronalazimo sigurnost i slobodu.
Ljubav koja životu daje smisao
Kad nas neko voli, naše rane zaceljuju, pronalazimo smisao života i razloge za život. Kad nas neko voli, sposobni smo da životna razočarenja sagledamo u pravom svetlu. Harold Kušner, pisac knjige Kad se loše stvari događaju dobrim ljudima, shvatio je ovaj princip jednog letnjeg dana dok je sedeo na plaži posmatrajući dečaka i devojčicu koji su gradili dvorac od peska.
Marljivo su radili pokraj vode, gradeći kitnjasti dvorac od peska, s kapijama, kulama, jarkovima ispunjenim vodom i unutrašnjim prolazima.
Baš kad su gotovo završili projekat, naišao je veliki talas i srušio njihov dvorac napravivši od njega gomilu mokrog peska. Očekivao sam da deca briznu u plač, očajna što je sav njihov trud propao. Ali iznenadili su me i potrčali dalje od vode, smejući se i držeći se za ruke, a zatim seli da grade novi dvorac.
Shvatio sam da su me naučili važnoj lekciji. Sve stvari u našim životima, sve te složene strukture na čije stvaranje trošimo tako mnogo vremena i energije, izgrađene su na pesku. Samo naši odnosi s drugim ljudima traju. Pre ili kasnije, naići će talas i oboriti ono što smo tako marljivo gradili. Kad se to dogodi, samo će ona osoba koja ima koga da drži za ruku moći da se smeje. [Kao što je citirano u Leonard Sweet, A Cup of Coffee at the Soul Café (Nashville: Broadman & Holman, 1998), 30.]
Ljubav koju doživljavamo u odnosu s drugim ljudima bledi je odraz Božije ljubavi za nas. „Mi volimo zato što je on prvi zavoleo nas“, napisao je apostol Jovan (Prva poslanica Jovanova 4:19). On je izvor ljubavi. Bog nas voli savršeno i bezuslovno i pokazuje nam šta je prava ljubav. Ipak, negde između naših čežnji i božanskog ideala, svi smo iskusili duboke rane razočarenja i izdaje.
Pružanje ljubavi i preuzimanje rizika
K. S. Luis je to lepo sročio. „Voleti znači biti ranjiv. Volite bilo šta, i srce će vam zasigurno biti mučeno i možda slomljeno.“ [C.S. Lewis, The Four Loves (New York, Macmillan, 1960), 160.] Voleti nekog znači izložiti se podrobnoj analizi i preuzeti rizik da budete ismejani i odbijeni. A ipak, kad rizikujemo, šta tačno dobijamo?
Rizik i mogući gubitak
U svom klasičnom delu Bezuslovna ljubav, Džon Pauel je napisao:
Pružiti nekome ljubav podrazumeva rizik – rizici od samorazotkrivanja, odbijanja i nerazumevanja. Takođe podrazumeva i tugu, zbog privremenih razdvajanja, psiholoških ili fizičkih, pa sve do konačnog razdvajanja usled smrti. Svako ko insistira na ličnoj sigurnosti i zaštićenosti kao neophodnim životnim uslovima neće biti spreman da plati cenu ljubavi ili da otkrije bogatstvo ljubavi. Svako ko se zatvori u čauru samoodbrane, držeći druge uvek na bezbednoj udaljenosti... smatraće da je cena ljubavi previsoka i ostaće zatvorenik straha. [John Powell, Unconditional Love (Allen, Tex: Tabor, 1978), 10.]
U svakom od ovih slučajeva naša prirodna sklonost jeste da se zaštitimo od drugih i izgradimo nepristupačne odbrambene zidove od bola.
Deflektori bola
Svako od nas, u nekoj prilici, razvija odstranjivače bola. Baš kao što nanosimo mleko za sunčanje da ne bismo izgoreli, deflektori bola nas čuvaju od emotivnih opekotina. Oni su način da se zaštitimo od osećanja bola koje se javlja usled odbijanja u odnosima. Naši deflektori bola mogu da budu distanciranje od drugih, odbijanje da se oseti duboka emocija ili pretrpavanje obavezama kako ne bismo imali vremena da razmišljamo o svojim stvarnim potrebama.
Iako konkretni deflektor može da nas zaštiti od toga da doživimo veći bol, takođe nas sprečava da iskusimo prave i značajne nivoe prisnosti.
Onesposobljavajući strah
„Plašimo se istine, sudbine, smrti i jedni drugih“, izjavio je američki pisac i filozof Ralf Voldo Emerson. [Joe Kohut, The Little Book of Phobias, (Philadelphia: Running Press, 1994), 49.] Strah je najdestruktivnija emocija u međuljudskim odnosima. Strah nas onesposobljava; lišava nas radosti koja se može pronaći u brižnim odnosima.
Kad se uplašimo, lišavamo se sposobnosti da volimo. Tada izbegavamo prisnost sa onima do kojih nam je najviše stalo. Motivisani potrebom za sigurnošću, udaljavamo se emotivno, a povremeno i fizički, da bismo se zaštitili od opasnosti da budemo povređeni. „Strah je veliki neprijatelj prisnosti“, izjavio je Nouven. „Strah nas tera da bežimo jedni od drugih ili da se čvrsto držimo jedni drugih ali bez prave bliskosti.“ [Henry Nouwen, :Lifesprings (Garden City, N.Y.: Doubleday, 1986), 15.]
Strah od bola
“Jedna od najčešćih prepreka za ispunjen život jeste naše izbegavanje bola”, napisao je Klajd Rid, vanredni profesor Teološke škole na Univerzitetu u Denveru. “Užasavamo se bola. Plašimo se bola. Činimo sve da izbegnemo bol. Naša kultura potkrepljuje naše izbegavanje bola tako što nas uverava da možemo živeti bezbolnim životom.” [Clyde Reid, Celebrate the Temporary (New York: Harper & Row, 1972), 43.]
U svojoj knjizi Veličanje privremenog, Rid opisuje mit takvog života:
„Reklame nas neprestano podstiču da verujemo da život može da bude bezbolan ali život bez bola je mit... Živeti bez bola... znači biti poluživ, živeti bez punine života. To je nepogrešiva, jasna, neizmenjiva činjenica... Mnogi od nas ne shvataju da bol i radost idu zajedno. Kad se izolujemo od bola, samim tim se izolujemo i od radosti.“
Šta odaju naši strahovi?
Pogrešno zaključujemo da prisustvo straha znači da smo kukavice i neodlučne osobe. Naprotiv, naši strahovi odaju da smo povređeni i otkrivaju osetljiva mesta u našim srcima. Bez obzira na to koliko nam beznačajno i glupo deluju naši strahovi, oni drugima otkrivaju gde su nam najpotrebniji razumevanje i briga.
Za iskreno priznavanje i poveravanje svojih strahova nekom drugom neophodno je duboko poverenje. To znači reći toj drugoj osobi: „Pošto znam da me voliš, spreman/na sam da rizikujem i pokažem ti gde sam najranjiviji/ja.“ Dafne Rouz Kingma piše u Knjizi o ljubavi:
Zanimljivo je što odavanje onoga čega se plašimo obično podstiče drugu osobu da razotkrije svoje strahove. Na taj način vas odavanje vaših strahova odmah povezuje s najskrivenijim ja druge osobe, s onim čega se ona plaši, s tim gde se oseća prestrašeno i usamljeno. Zato obelodanite svoje strahove, jer je biti zajedno u našim slabostima jedno od najnežnijih i najdirljivijih iskustava u ljubavi. [Daphne Rose Kingma, The Book of Love (Berkley, Calif.: Conari Books, 2001), 77.]
Izbor
Možemo da biramo kako ćemo da se suočimo s bolom koji smo iskusili u međusobnim odnosima. Možemo da izaberemo da nas kontrolišu naši strahovi, a možemo da odlučimo da im dopustimo da budu pokretači isceljenja i promene.
„Bog nam je darovao dve neverovatne stvari: aposolutno veličanstvenu sposobnost i slobodu izbora. Tragedija je u tome što, u najvećoj meri, mnogi od nas odbacuju obe“, kaže Frenk Doneli. [Frank Donelly, kako je citiran u Tim Hansel, You Gotta Keep Dancin’, (Wheaton, Ill.: Vistor, 1992), 63.] Možemo doneti odluku da ispitamo svoj bol, potražimo izvor svog straha i sagledamo kako je uticao na naše odnose sa drugima. Možemo da odlučimo da ih transformišemo u izvore radosti ili da postanemo ljuti, ogorčeni i emocionalno umrtvljeni.
Rej i Nensi Kejn, iz knjige “Od straha do ljubavi” ( “From Fear to Love) |
