organ izda izlaznu vizu. Izlazna viza više nije potrebna,ali nam je zato uvedena ulazna.Nju je za zemlje Evropske unije  ponekad teže dobiti nego postati stručnjak na nekom naučnom polju.Ukratko,ako  uspete da pružite uverljiv dokaz da ste student univerziteta,da imate POVRATNU kartu, još nekoliko preostalih nepoloženih ispita,po mogućstvu neku nekretninu u vlasništvu,čitavo malo bogatstvo na računu roditelja,obezbeđen smeštaj u zemlji u koju putujete,domaćina koji garantuje za vaš opstanak tamo,uverenje da ste zdravi i da ćete gledati da zdravi i ostanete bar dok se u svoju zemlju ne vratite,imate realnih šansi da vam u odabranoj ambasadi u putnu ispravu utisnu toliko željenu vizu.Ovi uslovi su činjenica je,ponižavajući.Situacija nije blistava ni kada vam vizu odobre.Na aerodromima svih zemalja EU čeka vas nimalo suptilno ponovno suočavanje sa podozrivim službenicima nepoverljivim prema vašim motivima putovanja.Postoji poseban izlaz do carine za sve koji nemaju pasoš neke od zemalja pripadnica EU .I dok gledate svoje privilegovane kolege iz Pariza,Rima,Madrida, ili Berlina kako im uz osmeh službenici žele dobrodošlicu,čekajući da istraga počne vi stojite u dugačkom redu sa spremnim dokazima i potvrdama da novac i povratnu kartu zaista imate,i da nećete ilegalno raditi i zarađivati.Tim se gore osećate ako i vi i pomenute kolege idete istim povodom na isto mesto,npr.neki studentski seminar ili naučni skup.

Sadašnje statistike pokazuju da dve trećine studenata u Srbiji i Crnoj Gori nije nikada prešlo granice svoje zemlje.Suočeni sa u ovdašnjim uslovima uobičajenim pitanjem-ima li života pre smrti,studenti ove zemlje postaju sve svesniji potrebe da izađu iz klaustrofobične sredine,“vide sveta“,oprobaju svoje sposobnosti,steknu dragoceno znanje i iskustvo,i na kraju krajeva,vide kako to sve funkcioniše u nekim drugim okvirima.Pri tom,ukoliko bi im se omogućilo da bez velikih komplikacija i nepotrebnih troškova cirkulišu sa jednog kraja Evrope na drugi kao što to čine svi ostali,većina njih verovatno ne bi živela u nasušnoj potrebi da odavde pobegne glavom bez obzira i nikad se više ne vrati.Time bi se izbrisao osećaj teške izolovanosti i obeleženosti i takva putovanja više ne bi predstavljala nedostižni ideal i luksuz privilegovanih.Na nedavno održanom koncertu u Domu omladine Rambo poručuje svojoj mladoj publici:“Želim vam da odete u inostranstvo,bar na pet dana...bilo gde.Da vidite kako je.“

Nadajmo se da putovanja i studentske razmene ubuduće neće spadati u domen pustih snova i neostvarenih želja.Uprkos realnim teškoćama i neprijatnostima,nada ipak postoji.Proces evropske integracije je u toku,zemlje se jedna po jedna udružuju u EU ,i sva je prilika da ćemo joj se i sami polako(s naglaskom na polako)priključiti.Paralelno sa tim,dešava se i proces svojevrsne integracije na nivou univerziteta u Evropi.Postoji plan da se do 2010.godine stvori jedinstveni akademski prostor(European Higher Education Area)kako bi univerziteti u Evropi postali konkurentniji i atraktivniji za studente iz čitavog sveta i kako bi se razvila i ojačala intelektualna, kulturološka,društvena i tehnološka dimenzija kontinenta.Svesni da ima previše studenata koji su diplomirali a da nisu imali priliku da bar neko vreme provedu van granica svoje zemlje,predstavnici ministarstava za obrazovanje iz 4 zemlje(Francuska,Nemačka,Italija i Velika Britanija)izrazili su spremnost da obezbede sistem akademskog obrazovanja preko kojeg će se studentima pružiti prilika da istraže i pronađu svoje mesto u naučnim oblastima koje im najviše leže.O tom planu se poveo razgovor u Parizu na Sorboni maja 1998.godine,da bi godinu dana kasnije bio konkretizovan i precizno formulisan u dokumentu poznatom kao Bolonjska deklaracija.Time je započet bonjski proces.Usledili su  sastanci ministara za obrazovanje u Pragu 2001.g.a zatim u Berlinu 2003.sa prvobitnih 29 zemalja članica i potpisnica deklaracije,broj se u medjuvremeu uvećao na 40.Medju nima je i SCG čiji je zahtev za prijem u članstvo prihvaćen na pomenutom sastanku u Berlinu.Potpisivanjem deklaracije zemlje se obavezuju da će ozbiljno pristupiti reformi obrazovnog sistema na svojim univerzitetima,i poštovati i sprovoditi odredbe koje budu zajednički donesene.Cilj procesa nije standardizacija ili uniformisanje evropskog akademskog obrazovanja već međusobno povezivanje i približavanje univerziteta poštujući osnovne principe autonomije i različitosti svakog.Ovakvo povezivanje će za posledicu imati upravo stvaranje jedinstvenog akademskog prostora(JAP) i automatski će povećati mobilnost studenata ,mogućnost zaposlenja,a poboljšati kvalitet studija i samim tim konkurentnost evropskog akademskog obrazovanja u svetu.U bolonjski proces su se uključile i dve mreže(ERIC i  NARIC) čiji su pokrovitelji Savet Evrope i UNESKO s jedne,i Evropska komisija s druge strane.One su preuzele na sebe zadatak da olakšaju priznavanje diploma unutar budućeg JAP-a i drugih delova sveta.Najkonkretnije, obavezale su se da do 2005.g.omoguće da se svim studentima besplatno izda tzv.dodatak uz diplomu(Diploma Supplement)na nekom od značajnijih svetskih jezika.Takođe,sarađivaće na razvijanju sistema kredita  u ocenjivanju i formiranju stečenih diploma iz čega će se videti šta osoba praktično zna i ume da radi sa zvanjem koje ima.Doprinos rada ove dve mreže leži u tome da će student,ukoliko u bilo kom trenutku poželi da nastavi ili nadogradi obrazovanje u nekoj drugoj zemlji ili ukoliko želi da se tamo zaposli,imati dokument o svom obrazovanju razumljiv službenicima date obrazovne ustanove ili poslodavcima.

Što se tiče učešća slabije razvijenih zemalja u koje spada i naša,Evropska unija,komisija i svi relevantni faktori i institucije pokazuju dobru volju i spremnost da nam pruže pomoć u priključivanju ovom procesu.Pokrenute su brojne inicijative da se našim studentima i nastavnim kadrovima odobre stipendije i subvencije,omoguće obuke i programi studentskih razmena.Svakako,pod jednim uslovom-da pružimo garanciju da ćemo sprečiti odliv mozgova iz zemlje tako što ćemo svoje studente po obavljenom poslu u nju vratiti.Pošteno.
Sledeći sastanak ministara će se održati u Bergenu u Norveškoj maja 2005.g.Tada će i naši predstavnici iz ministarstva obrazovanja imati priliku da prezentuju svoj domaći zadatak koji su po prijemu u članstvo dobili,a tiče se procene stanja na domaćim univerzitetima,koraka koje je potrebno preuzeti da bi se reformisao sistem,kao i onih koji su već preduzeti.Ima li zivota pre smrti ostaje da vidimo.
                                                                                         

U svojoj Autobiografiji-o drugima,Mihiz beleži ovu priču,sada već preko pedeset godina staru,a eto svedoci smo da uopšte nije izgubila na aktuelnosti: „Sa grupom naših izletnika za Pariski sajam,došao je i mladić student tehnike,ludo zaljubljen u televiziju.Znao je o njoj mnogo u zemlji gde i ne postoji i zbog nje je,kao zbog ljubavnice,došao ovamo .Odmah je odleteo na sajam i nije se odmicao od boksa televizije.Znao je francuski,počeo da razgovara sa ljudima iz preduzeća.Začudili su se znanju ,obaveštenosti,strasti mladića iz zemlje koja još nema televiziju u ovoj zemlji koja je i sama ima tek odskora.Rekli su mi da bi mu mogli omogućiti da radi kod njih , da praksom oplemeni svoje odlično teoretsko znanje.Lud od sreće,otrčao je tamo gde treba,u ambasadu,konzulat,da mu produže vizu.Rečeno mu je da ne može.Moljakao je,kukao kako to samo strasnici znaju uveren u svoju pravdu,a neko ko moćda toga dana nije bio raspoložen ili ko  možda starno nije mogao da učini to što je tražio-svejedno-rekao mu je rečenice zbog kojih i pišem ovu mučnu anegdotu:
-znam ja.Ti bi silom hteo da ostaneš u inostranstvu.Pa lepo!Ostani!Našoj zemlji nisu potrebni ljudi kao što si ti.Našoj zemlji su vrlo potrebni takvi ljudi kao što je ovaj mladić koji je sav slomljen seo na voz i vratio se za Beograd.   

Jadranka Pantelemonov