 |
Tikam te,vikam te
Jezičarenje
U poslednje vreme je u medijima primetna nova moda: voditelji se gostima obraćaju sa „ti“, gosti odgovaraju sa „vi“, zatim voditelji prelaze na „vi“, a gosti počinju sa „ti“. Da kažem srpski – čas se tikaju, čas se vikaju! No, ne radi se samo o televizijskim ili radio-emisijama, već i o štampanim medijima. Iako je kod nas odavno ustanovljeno pravilo da se sve novine graniče sa žutom štampom, sada se piše slobodno, ko kako, o čemu i o kome hoće, koristeći često i najvulgarniji rečnik, makar se radilo i o premijeru!
|
|
Razlog zbog kojeg želim da ukažem na ovaj problem je opšta kultura, a ona u velikoj meri počiva na jeziku, ili tačnije rečeno – stilu govora i pisanja. Svakako ćete se složiti da je možda najveći problem sa kojim se susrećemo iz dana u dan sveopšta neljubaznost, nekultura i krajnje nepoštovanje ličnosti. Iako su državni službenici uglavnom promenili svoje ophođenje prema nama običnim smrtnicima i, zamislite, sada nam se i policajci obraćaju sa „vi“, odjednom je ostatak takozvane kulturne elite skliznuo u neku vrstu familijarnosti, „burazerske“ etike i čuvenog „lako ćemo“. Možda se oko toga i ne treba previše uzbuđivati. Možda i nije toliko važno što se autoru članka svi obraćaju sa „gospodine“ ako na sebi ima odelo i kravatu, a neizostavnim „batice“ ukoliko je stil oblačenja neformalniji, ali ima tu još nečeg, rekao bih, mnogo važnijeg.
Pravilna upotreba jezika i prevashodno stila govora odlika je obrazovanih i kulturnih ljudi. Ne može se univerzitetski profesor studentima obraćati sa „ti“ jer takva vrsta familijarnosti je očiti primer nepoštovanja ličnosti onih kojima treba biti uzor. Jezik kao veoma složeno sredstvo komunikacije ima i te kako različite pojavne oblike, od književnog standarda do slenga. Ali bez obzira na to kojem delu društva pripadamo ili kakvo obrazovanje smo stekli, kultura govora i pisanja predstavlja najvažniji deo naše ličnosti. Razlog tome je prost: ukoliko ne umemo da se pravilno izrazimo, teško da se možemo nazvati ljudima. A poređenje sa bilo kojom drugom vrstom smatram neprikladnim!
Pa dobro, reći će neko, šta nam je činiti? Pre svega, pod hitno normirati jezik u onim segmentima koji su najviše ugroženi. Dakako, radi se o pravnim aktima koji bi regulisali upotrebu stila u medijima, bez obzira na to o kojoj vrsti medija je reč. Nisu bez razloga Amerikanci uveli čuveno „biiip“ svaki put kada neko na radiju ili televiziji izgovori vulgarizam – odrasli ionako znaju šta je osoba želela da kaže, a za decu ne brinite – ima vremena, naučiće! Nadalje, uvođenjem cenzure o tome kakvim se jezikom i rečnikom smemo izražavati jedni o drugima, jer cenzura je jedan od stubova demokratije. Pa nećete mi valjda reći kako poštovanje ljudskog mišljenja podrazumeva da se svako javno i bez dokaza sme nazivati skarednim imenima. I konačno, sprovođenjem drakonskih mera protiv svih prekršilaca navedenih propisa – ali zaista sprovođenjem, a ne pukim pretnjama! Uostalom, kulturi se uči, a kultura, kao što rekoh, počiva na pravilnoj upotrebi jezika koju deca nemaju od koga da nauče do od nas samih.
Igor Solunac |
